Naša književnost

90 Наша књижевност

Опалили су у исто време, укрстивши хитце, Кад се њихова жртва скљокала, погледаше се. Плави је нарочито изгледао блед.

„Шта чеш, рече онај други, што се мора, мора. Помози ми.. 55;

Гиј је помогао Марселу. Један за ноге, други за рамена. Зањеихали су и бацили мртваца у долину. Видели су га како се обрће у ваздуху, пада. По том дивном ваздуху који ће касније мирисати на багрем. Тамо доле била је само као нека тамна мрља на трави и шљунку.

Марсел је ногом одгурнуо нешто земље на мању локву крви. По гдекоја капљица остала приљубљена уз прво зеленило.

„Дакле, готовог“ повика шофер.

Упутише се колима. На јастуку је лежало писмо, које је неки чиновник поште ухватио и упутио Покрету Отпора. Седоше и одвезоше се ћутке.

Марсел је с пуно доброте гледао влажно чело Гијово. Дотакао се мишице свога друга:

„Де, де, рече он доста тихо, да га шофер не чује, ништа се није променило, драги друже. Неће се увек морати убијати .. =

(Превела Нера Ђ. Прикелмајер) ЛУЈ АРАГОН

Ирвинг :

Миливоје Николајевић: Старац