Naša književnost

170 Наша књижевност

Ни тада, ни у најневеселијим околкостима, Горки не клоне, Излазак у природу и гледање сатима у плаво небо, то залагање природом, „освежавало би им срца“, вели он, при враћањима у тужну средину. Природа и књиге, народне приповетке које препричава осталим босјацима. Онај исти Конавалов таквом приликом каже:

—_._. а зашто ја живим кад никоме нисам од користи2 ... Ништа не знам... нешто ми недостаје, једна варница... — Е, то, ту варницу, носио је Горки у души, назирао ју је и у свакој другој, и у највише задивљалој људској души. М већ ту, у разним радионицама, у разним склоништима, на друмовима, на обалама и по пећинама чемера и разврата, почео је исповедати, као свој животни задатак, да ту искру у себи разбукти, а да је у пониженима и увређенима разбуди, искру вере у себе и у људе. Да сваки човек може и мора користити људима, да свакога човека у животу, у друштву, чека удео у заједничком раду, да је рад за људе и са људима једини смисао постојања, једина радост, једино мерило свих, па и моралних вредности, да се једино у друштву свесних трудбеника, у радној заједници, утапајући се у ритмику општих напора и стварања, долази до истинске, поносне, достојанствене људске слободе. Да је појединац најјачи и најсрећнији у друштву а не у осами, као што је говорио Ибсен.

Истину и слободу Горки је од рођења нераздвојно осећао и схватао. Но пошто се истина, у свој њеној јасноћи и чврстини, постепено сагледа, и то помоћу научног сазнавања, и његово осећање људске слободе било је, с почетка, неодређено и романтично. Пошавши од начела је истина у природи а човек да је освешћена природа, он је био склон да за човека тражи апсолутну слободу, то јест, да је људска слобода у апсолутној примени природних закона. У његовим првим приповеткама, које су заправо висока поезија, праве поеме, само писане у визуелној, графичкој прози, иначе, савршено ритмични и мелодиозни спевови, у „Макару Чудри“, у „Песми о соколу“, у „Старици Изергиљи“, у „Хану и његову сину“, у „Бајци о маленој вили и о младом чобанину“, у „Девојчици и смрти“, у поеми о „Човеку“, У песми о „Веснику буре“ итд, сагоревају људи у борби за пуну сло: боду људске личности, личног изражавања, своје истине, своје про метејске мисли. У каснијим новелама, преко „Тројице“, „Маљве“ и све до „Матере“, бурна, романтична патетика громких планинских усова и водопада, епски се продубљује, шири и смирује, строги филтар иде» лошке дисциплине и сазревања уноси истинску, класичну чистоћу и сигурност у Горково расуђивање и излагање. Отсада ће он непреварно претстављати људе свога доба, заглушене и засењене борбом, неједнаком и неправедном борбом, за оно мало среће у животу, али ће њихове појединачне судбине, са свим карактерним особинама и настраностима заједно, повезивати једно за друго, У једну силну, монументалну, животну целину; и то тако да ће се у томе складу поларних крајности, у тој Волги, која светове потапа и храни, која ваља степ-