Naša književnost

Ура, Максим Горки! Б-Е | :з 175

Кад први пут заседосмо за велики сто у трпезарији, згледнусмо се: омладина сија и бректи, изгледа прави збор; да нас не похапсе, не протерају, не отерају у рудник, туђини или своји Умирисмо себе, залагасмо тобоже непријатеља тиме што ћемо се дожати сасвим невиног програма, више се забављати него дебатовати, казивати зани. мљиве народне пословице и тумачити их. Учас осетисмо да међу пословицама српског народа има ваздан неочекивано чудних, са неким опасним смислом, има их претећи мудрих, изазивачких. Пет шест предложених пословица, и настаде читава мобилизација снажних мисли и храбрих начела. Узесмо да распредемо једну, кад се неочекивано разбисмо у три бучна табора. На око један једити смисао, поче да се грана, па се разгранаше и наши докази и закључци. Нисмо дотле знали да мудрост може тако да се распали и разгалами. Граја порасла, домаћини се поплашише«и утрчаше, стадоше сссс-кати и прст на уста притискивати себи и нама. — Вук Караџић, Бог му судио, овако учи омладину, чика Пантелићу — правдао нас је младић који се звао Васко. — Оставите ви Вука, децо. Он је на оном свету и може како хоће, а ми смо у окупацији. Тише, тише. — Неко тада предложи савезничку, културну пословицу, енглеску мудрост. „Можеш коња одвести на појило, али га не можеш натерати да пије.“ Покгзаше се пријатни осмејци: лепа стварчица. И за моменат се чинило да је реч о неком врло идиличном коњском ставу. Али чим мало уђосмо у интерпретирање, загрејасмо се. Опет онај Васко, Васко Гораковић, који се поносио својим презименом, јер је потсећало на име Максима Горког, његовог најмилијег и стално читаног писца, Васко, бујан какав је био, избаци: — Па то је само мало финије насликано оно што смо чули и у српској пословици, и због чега је требало да нас ућуткују. Нуди ме, гурај ме, шибај ме, сеци ме, што нећу то нећу... Само што се из наше народне пословице, господо, осећа још и ово: У сваком великом нећу крије се друго једно велико хоћу. На пример, нећу ни у четнике ни у стражу, то не значи да хоћу... Осу се истовремено срдачно тапшање, и забринуто смиривање шшшт. — Или други пример, господо: нећу шшшшш, што значи да хоћу: напред, ура! — Улеће тетка Роса, свакдашњи заштитник кривих, али сада препаднута мајка лепе Даринке, која заједно с Васком обожава Максима Горког, а обожава и Васка без Максима Горког. — Забога, децо! Шпијуни на све стране! Мислиће да слушамо радио Лондон, храбримо се, и радујемо се.... овај... (шапће) што Немци стоје пред Москвом као портири. — Браво говорник! Живела тетка Роса!

Како тако, нешто поразговарасмо, и почесмо се разилазити Васко, излази и пева доста гласно Мокрањчев мотив. Додуше, без речи. Ћути, Васко, не вуци ђавола за реп. — Што ти сумњичиш моје потпуно лојално весеље. Мокрањца певају и у цркви, и на Јонићевом концерту за м-л-а-деж. Чујеш, Пеко, м-л-а-деж. Чујеш Пеко, м-ладеж, то је питомије кего омладина, университетска омладина, страх Јонићев од бораца који... — Шшшшшши!