Naša književnost

176 Наша књижевнос

На идући дебатни састанак дошло је још пет младића и две девојке више, и, богами, сем да можемо доказати да је свадба, одосме у Гестапо. — Дела да пробамо саставити младу и младожењу, кума и деверка. — Даринка и Васко поцрвенеше, а друштво остаде исто велико —- хтело их је доћи и више, али смо рекли да у соби нема места. Поред свег шшшш-кања прочуо се савезнички коњ којег не можеш натерати да пије. — Живео коњ! Живели Енглези! — Васко треска своју лепу капу о сто — био је син богатих родитеља и имао лепу капу -— и подвикује тобоже тихо: — ура Максим Горки! Ура његова пословица: „Не можеш у крви угушити разум. не можеш у крви угушити истину.“ — Између две последње речи зачу се галоп тетка Росин, из кујне. — Јесте ли ви полудели! Све се чује чак у кујну! И не зна се које је од којег горе: те живели Енглези, те ура Рус. — Васко прилази тетка Роси, клања се, грли је и шапће јој на уво: „Безумству храбрих појом ми славу.“ Улази и чика Пантелић, ваља главу с једног рамена на друго, а стварно му је мило. — Децо, не може тако. Пробудићете змаја. Него измислите нешто озбиљно, нешто достојно студената, нешто школско. — Школско! –вели својим увек смерним гласом Пеко, Христифор Пекић, Босанац крајишник. — Зар ми студенти без студије знамо још шта је школ ско. Друга школа иде сад, чика Пантелићу. Више од тринаест школа имамо сад да учимо. МИ каквих. Данас први разред, сутра можда већ матура, а прекосутра докторат — и Пеко показује руком знак ужета око врата. Васко прекида. — Ако останемо живи, писаћемо, као и Максим Горки, Моји университети. М, таман уђеш у увиверситет, већ на трећој страни приче стоји: „Петра ухапсили. — Каквог Петра — Дугачког, што изгледа као ђакон. — Паг — Па ништа, то је све“ — И Васко се смеје од срца. — Васко, тебе треба избацити. Решили смо да ћемо озбиљно разговарати, вежбати се да ми кслимо и говоримо, а ти... — А ја, ето, нећу воду да пијем. — Смирише се, и пређоше на озбиљно. Један младић је дирљиво говорио о народним песмама; Даринка је врло лирски приказала једну босанску севдалинку; [гуркали су Пека: немој мислити да је то теби, зато што си Босанац; а један млад сликар је са ванредно финим разумевањем говорио о Ћопићевом циклусу прича Борци и бјегунци, и о славном Мартину који онако фантастично лаже и заноси се у борбе и среће. Последњи је био на реду Васко. Читао је мали рад, наравно, о Максиму Горком. Х

Васко Гораковић био је син оца високог чиновника, и матере из богате породице. Отац Васков, бивши немачки ђак, и културни човек, био је и леп човек. Од њега је Васко примио лепо чело и прозрачне слепе очи, и безмало дивно срезан нос. Гораковићка није била лепа, тип избледелих плавуша; а нарочито су је ружиле водњикаве а одвише крупне очи. Те очи примио је Васко од матере, и то би почешћг баш јако затиштало младића пријатне спољашности, Говорио је свом

о