Naša književnost

Ура, Максим Горки! 177

најмилијем другу, Пеку: — Право да ти кажем, стидим се понекад што имам овакве очи. Само ја, ниједна од мојих сестара. Код моје матере боље се њене очи слажу са бојом њене коже, и са њеном косом. и уопште са њеним ситним, непластичним телом... Слажу се можда и са њеним богатством. Богатство суши људе, сатире са њих вреде боје, и нарочито им не да лепе покрете. Само их посматрај. Лица већином досадна; пластика тела, сланина; руке често јаке као грабуље, или бар са чудним грабљастим покретима прстију... Мој отац, по родитељу свом пука сирота, и некада врло леп човек, мења се из дана у дан. Нешто мрљаво има сад у лицу, и, културан човек, говори само о имању, вечито му плајваз у руци да пише неке цифре, и само се боји друштвене револуције која би богатство осудила... Као ђак и младић, отац мој је био социјалист, и, кажу, одлучан, решен на борбу социјалист. А данас прижељкује савез са Немцима. прима у кућу не: _ мачке официре — Јелена, чини ми се, вериће се са једним мајором авијатичгрем — мрзи социјалистичко уређење дожаве, свађа се са мном сваки час, и само граби, граби, умножава, има ваљда милион пута више но што му треба... Знаш, дође ми некада да запалим кућу и избацим на улицу све такозване резерве... Јутрос се опет дохватио са мном. Убеђен је у немачку победу, сав цепти при имену Руса „„варвара“, формално ми се канџама уносио у очи... Ето, опет дођосмо до мојих очију; Имам очеву руку и скоро љуту кожу у лицу, имам безмало Сбодљикаво оштру косу, и одједаред ове празне очи. Какве ли ће изгледати кад остарим... А хоћемо ли ми, Пеко, остаретиз Ово је време младости, ми смо за све у првом плану, па и за умирање. Одеш на фронт, умреш. Останеш у позадини, умреш. — Васко се насмеја. — „И шабаш“! што би рекас мој Максим Горки... А дошло ми је и нешто добро од ових мојих богаташких, истртих очију: сећаш се, као махнит сам читао још од трећег разреда гимназије. Просто сам сакривао очи, знам позитивно. Сујетан сам, дођавола! Је ли да и сад радо чкиљим, и маскирам очи дугим сиротињским трепуљама мога оца... Ето, какве глупости говорим. Што је човек луд! Знаш, како смо читали у Максиму Горком: Каже онај Серјожа своме другу: „Еј, колико си закона ти порушио, ејзлаво! а овамо брк важан“... Хоћемо ли моћи неки закон скршити, Пеко Хоћемо ли моћи учинити нешто за правду, за другарство људи Хоћу ли ја моћи дати нешто, да би било слободе»... — Да ли ти, Васко, осећаш слободу, или само, кад ту реч изговориш, замишљаш неки поредак и нека права. Ја, кад ту реч кажем, не замишљам никакав поредак, само осећам да знам шта је слобода; нешто врело ме греје и пече, и свет ми је лепши, и хоћу, баш хоћу да погинем за некога, па да ми слободно срце дође на меру Чудна времена... млади умиру, умиру радо; мора се нешто окренути у свету, мора!... — Ти си, Пеко, далеко јачи од мене у свему. — Далеко сам и старији. — Да ли каткад ми: слиш како разноразних слобода има на светуг Још нема хармоније