Naša književnost

180 Наша књижевност

— А зашто учиш руски Шта ће ти тај језике — Најближи одговор: ја студирам књижевност, а руска књижевност је врло велика књижевност, и треба је читати у оригиналу, А затим — Васко погледа у оца упитно — Руси туку Немце, савезници су великих сила, ући ће у европску политику и у европски живот, па ми може тај језик и иначе за нешто ваљати. — Зарг — са гримасом на лицу упита Гораковић. — Дед да мало видимо тај твој програм... Уто уђе, доста нагло и она, мајка Васкова. Она, сиротица, чим чује да отац и син мало оштрије или званичније разговарају, прекине се, помисли. Е сати дошло, сад ће се оно страшно догодити... Никада није у себи довршавала ту реченицу, бојала је се; осећала да она, мајка, више и боље слути него њен муж, и онда, не знајући шта ће, гледала је да прекине у реченици и мужа, и сина, и себе. — Овај, Радисаве, ако хоћеш да дођеш да видиш како ништа не ваља у тесту оно бело брашно... __А ти ако хоћеш да не прислушкујеш, и да не улећеш као ватрогасац да спасаваш сина, прекрасног сина. — Сирота Гораковићка спасавала је неизвесност. Добру, лепу неизвесност која је у времена рата, окупације, шуме и партизанства била утеха, умирење, нада да од два зла може бити оно мање, а можда чак и неко неочекивано до"бро. Да, кроз забашуривања и извештачену неизвесност, на баналан начин, кроз празне разговоре, глупе разговоре — ишло је припремање важних одлука на једној, и приближавање тешких запрепашћења на другој страни. Није могло друкчије ни бити. Неспоразуми по кућама и породицама расли су, а са неспоразумима нли су долазиле жестоке сцене, или се мир у кући „пролонгирао“ неким безмало дговореним затрпавањем онога што се јасно наметало као комбинација, или јасно претстојало као чињеница. Људи су се тешкали говорећи: то и то хоће да буде, или чак мора да буде, а нису, из појмљивих разлога, од страха шта ће бити потом, признавали себи да то већ бива, да се свршава.

___„Пеко и Васко су поодавно чланови партизанске групе; пишу по нешто, разносе понешто: састају се са друговима, упућују се у дисциплину и задатке, и једва чекају да буду откомандовани на место које обојица жељно чекају као ослобођење. Апшења су све чешћа, у кући Гораковићевих за ручком и вечером присуствује неко невидљив. Али отац неће да разуме! Разговара о Горком и руском језику, и заварава се детињаријом да све што јесте може не бити, само ако Васко промени друга. А мајка меси Васку колаче какве нико у Београду и не снива; милује га; прекида разгсворе његове с оцем, позива на ручак Даринку Пантелић, не би ли како год привезала сина за Београд, за кућу, за „стари живот — уздахнула би. Мучни дани " мучни положаји. Али та мука, која је тако кињила, трошила, сту“ цавала отпоре, уједно је припремала људе да кад се „оно“ саврши, и догоди, примете као нешто што су и тако знали, приме можда чак са извесним олакшањем негде у души. Лакне некако у души род“-