Naša književnost

Ура, Максим Горки! = 184

теља кад деца њихова престану бити сувише далеко од оних који су борци, или већ и покојници. Да није било богатстава, можда се нико у граду не би сурово опирао шуми, борби, отпору против инепријатеља. Већина тих богаташа, у дну свести, није била ни за квислинге, ни га Немце, ни против Руса као Руса, били су само у лудачком, очајном страху од режима који би могао богатство збрисати. Синови и кћери су те поседнике понекад мање тиштали од поседа. Зар је један од њих узвикнуо: Нека крха врат, кад хоће, није ми више син! И гово: рећи то, говорећи безумно, зверао само у посед, у имање, у сласт од саме помисли да та и та кућа има оно што можда нико нема. Гораковић је скакутао као срећан мајмун око вреће брашна, чабрица масти, сандука шећера, и преко свега још бесно уживао што може црпсти и црпсти из немерених могућности материјалних.

Васко се већ потпуно откинуо био од куће и од родитеља. Процес у њему довршио се. Он би можда чак лепо провео последње своје дане у родитељској кући, да Гораковић није насртао. — Ја бих не оне што слушају Лондон, него оне што читају Горког и уче руски, у апс. То је отров, не Лондон... Дружиш се са човеком који се осећа по задаху на пет метара. — Јабучица Васкова скакуће. — Не претеруј! Он је сиромах, разумеш ли, сиромах; нема одела за промену, живи и спава у собици у сутерену са још двојицом, већ од почетка студија. Кад ти смета његова сиротиња, уклони је. Узми Пека у кућу и на негу. — Ха! — пуче глас из Гораковића. — Пеко је скроз честиг, и врло паметан. Он ће постати човек, и прави друг човеку, само ако... — Шта, ако2 ако до краја прочита „велику руску књижевност' — и Гораковић узе да се смеје насилно, без смеха на лицу, само у неким ћошкастим, ргпгвим звучним грудама из прсију. Слушај, Максим и ти, ако не окренеш како треба, ни теби нема више места у мојој кући, у мојој палати. А Горког, ево, носим у ватру. Моја је владавина овде и над тобом, и ти ћеш с мајком и са сестрама прекосутра у бању. — Немој да тако суверено располажеш са прекосутра. А у бању ја нећу ићи. — Шта кажеш» — Кажем да у бању нећу ићи. Свет гладује и иде бос, продаје последње да носи ручак ухапшенима, од крвника падају људи као снопље, а ја треба да идем у бању. Не треба да иду ни мајка, ни. Јелена и Нина. Здраве СУЗИКА залишним твојим парамг помажи где је невоља. — Јабучица поче да се истура као да ће кожу пробити. — Згр ти још не видиш, 'и не осећаш, шта је око нас, у чему смо, зар још не осећаш где ја стојим и куда сам кренуо, зар не осећаш да је срамно и стидно... — Умукни, бунтовник, издајник! — И све заглуши тешка тишина. Васко поцр· венео испод тамне коже, дошао модар у лицу. Гораковић усисао доњу усну, а немирне руке забио у џепове да безмало џепове процепи. На"послетку, узе сина за раме. — Васко, сине, шта је тебир Знаш ли ти чији си, из какве си куће дете, и какав је твој позив у будућности 2 — Васко извуче раме, прекиде везу с оцем, одмакну се, и гледајући