Naša književnost

184 Наша књижевност

Гораковић међутим постаје чудак. Богатство га је вребало још са једне стране: да почне марити за људе, али тако што ће у свима гледати лопове и варваре, плашити се од њих и стегнути се око имања као манијак-штедиша. Сви су мајстори лопови. Ако се у кући што поквари, не поправља се: лопов ће узети новац, квар оставити, успут још нешто покварити, да би могао још једаред пљачкати. Сељаке је Гораковић презирао и мрзео. Са пакошћу је говорио да сељаке треба, као лудаке, држати под стегом и везивати. — Каква просвета народу! Глупости! Народ треба држати у мраку и незнању. Што глупљи и примитивнији, тим је лакше стезати га да не мрдне... Школа — школа је за мога сина, а не за македонске гурбеташе ... Ето, просе за сироте студенте. Не дам ни паре! Довукли се из бела света, Војводине, Црне Горе, неке Лике, Баније, и сад — дај. Закључајте вратанца на башти! — Нема браве. — Како нема2г — Све смо силом закључавали са подрумским кључем, па се брава распала. — Привежите канапом. —- Па то свако може скинути. — Закуцајте ексерима! дере се Гораковић. — Не треба нико да дође и уђе, све што ми треба имам у кући, и шлус!

Вилу је Горгковић сазидао навлаш међу сиротињом, да га гледају, да му завиде. Трпеза се нарочито постављала уз ограду, скоро на улици. Одмарао се Гораковић на тераси, иако су га муве пецкале, да се види како је раскошно опремљена његова одмориљка. И све јаче је бивала у њему потреба да „не да“, а све мање су људи тражили да нешто даде, и то га је мучило,. Хтео је да проба да се опет мало веже за људе: Воћњак је те године преродио; цео дан су јели, ноћу чували од лопова, и седели усред дрвећа и гледали тежак род који би могао наситити десет породица. Послао је Гораковић једној суседи, у длану служавке, две шљиве. И после се лично распитивао да ли је примила дар. Комшиница се захваљивала, а Гораковић, ко може знати шта се у богаташу дешава Кад прође воће, башта за расте у коров, а гране отсецају за шпархерд. На прозорима ландарају ролете без узица; деца су скоро голишава,; сви имају ципеле без везица; жена не мисли на себе; Гораковић је крајње аљкав, и смешан у неким реклама. Ходају кроз собе, и између скупог, дивног намештаја као дивљаци. — Не може се, нема се, а с ким би се и могло што поправ“ љати: све сам лопов. — Васко је ту дегенерацију већ сасвим свесно посматрао. На Университету је пришао групи левих, почео да чита и дискутује, а код куће је имао живу слику болести једне друштвене класе, имао пред собом вечити проблем: богатство. Нина га је ухсдила у покретима и мислима, и пришла му са пуним поверењем и у верењем. У породичном савету настао је озбиљан расцеп; било ЈЕ сцена, саркастичних речи, понекад осетљивих увреда.

Дошао је рат, и окупација, и она у Београду чудовишна јагма богаташа да наберу резерве, да не гладују, да имају. Гораковић се здружује са неколико скоројевића-богаташа, сасвим простих људи,

.