Naša književnost

Ура, Макбим Горки! 185

механџија и спекуланата, и на њиховом језику примитиваца и бруталних себичњака разговара сатима о „ситуацији“, о путевима снаб девања, о немачким начинима строге контроле и прогледања кроз прсте, о комунизму који као да диже главу и у њиховој земљи. Мајку им њихову, онб што је моје, не може ми нико узети; оно што сам стекао, моје је, и ничије више. Волео бих ја да видим, мајку им А грабио је Гораковић у кућу брда намирница, а Гораковићка измишљала скровишта вештије но цела банда лопова. Сцене око набављања, и око скривања, биле су до одвратности смешне, и до одвратности одвратне. Један сусед је лагао другог, једна сестра — шта ћу, такво је време настало — обмањивала другу. Ако неко нешто набави, три улице о томе знају све појединости. Господин министар, он и не крије. Стиже аутомобилом, шофер вади врећу за врећом и све иде у кујну и у шпајз, и десет улица знају све потанкости, и „пуцају од беса, баш ме брига“, вели госпођа министарка. Једнога доста раног јутра Васко је посматрао, и учинио следеће. Довукао сељак три стотине јаја. Богаташ из друге улице купио педесет, повео сељака до пријатеља, и тај узео педесет, и стигоше са понудом и до Гораковића. Гораковић, у некој рекли, истрчава са сепетом на улицу, да ту пазари, јер у авлији „лопов сељачки могао би што да здипи“. Пријатељ стоји по страни, пуши, и надзирава да не би откуда стража, а Гораковић пребацује јаја. Наишла заједничка пријатељица. — Госпа Наталија, хоћете ли ви једно десет јаја; моћи ћете ваљда толиког — и показује прстом на Гораковића и сељака пријатељ из друге улице. Госпа Наталија и прилази и застајкује, чека да и Гораковић потврди позив. Гораковић само куцка јајима. Она гласно поздрави. Он ћути. Она запита, он не одговори. Задржао је за себе свих две стотине јаја. А позвао Васка да их унесе, и стави на скровито место. Васко изађе, узме сепет, и испусти га са ћефом над највећим каменом баштенске путање у кућу. Настаде лелек и спасавање. Нешто нађоше цело, нешто покупише као чорбу. — Душу ћу ти продати, да знаш! — дере се Гораковић над штетом, а мајка теши:; да није хтео, да то и није његов посао.

Међу снабдеваче спадао је и Циганин Мијајло, који је доносио специјалитет, само живину. Купци су, наравно, били; господар Панта Чекмеџе, господин Јоца Долар, господин министар у пензији Јанко, и, дакако, Гораковић. Гораковић је радо говорио по суседству: Купили смо пет, шест пари, купили смо све, Шта ћете, није човек у ово време сигуран да ли ће сутра још нешто добити; глад са свих страна прети; деца су, ишту, једу; а, богами, скупо; не знам докле ће се и то моћи. — Рече му једаред забавиља, наравно сиромашна жена, из првог комшилука: — Код нас, дабогме, Циганин никада и не свраћа. Хоћете бити добри да га једаред пошаљете и до мене. Гораковић ћути. Госпођа мисли, није чуо. —— Молим вас да првом приликом, кад преостане, пошаљете Циганина и до мене. Гораковић ћути. Забавиља