Naša književnost

186 · Наша књижевност

га добро погледа у очи. — Скупо је процеди он мргодно. — Па могу ваљда и ја једаред у месецима купити једну кокошку. — Гораковић ћути и оста ћутећи. После више недеља Циганин уђе и код забавиље, она пазари кокошку, и сва срећна потрчи да захвали Гораковићу, у ствари срећна што је он ипак добар, и није је заборавио. Гораковић набусито одговори: — Нисам га ја послао, то је неки други, онај је био јутрос, и ми смо све откупили... Испрати, Васко, госпођу до капије. — Васко испрати збуњену жену, неким ексерима опет замандали вратница, уђе и рече оцу: — Како можеш бити такав, ако Бога једнога знаш! — Шта, кокошкама ћу ваљда хранити слепице! Овамо хлеб зарађује, овамо јој се кокошка једе... А ти гледај посла. То је било уочи дана кад ће Васко и Нина још ручати код куће, али више ни вечерати ни спавати. — Нина, о Пеку већ недељу дана не знал ништа... У малим групама, наши одлазе. То значи, сестрице... И ја ћу с тобом, Васко! — М брат и сестра се чврсто загрлише. Почетак оне дружбе која је држала млад борбени свет кроз сва искушења. Нина је са једном групом одмах одведена у шуму, а Васко је био одређен да још неко време ради у Београду. Нашао се опет с Пеком. и једно три недеље дана су вршили доста опасан посао на миру. Једне ноћи ухапшени су њих тројица, а четврти је погинуо од револвера немачког полицајца. Васко се понашао дрско, и како је прилич: но знао немачки, казао је што није требало. Отишао је у самицу, и осам дана гладовао. Кад га је Пеко поново видео у заједничкој соби, тужно се изненадио: велика промена, младић усахнуо. — Не мари, Пеко, тешко је почети. — И збиља се у заједничкој соби брзо опоравио. Преко свога будућег, уосталом несуђеног зета Гораковић је дознао да му је син уапшен, и тешко окривљен: био је одређен у групу атентатора. Мајка се скрхала. Гораковић ју је тешио: — Још могу понешто код Немаца. Даће Бог, изаћи ће. — И настаде блажена не извесност. Гораковићи шаљу јело и преобуку и за Васка и за Пека. Сад је Пеко био Васку све, и Гораковићи су га пошиљкама мазили, и немо га молили да Васка воли и чува.

Па онда дуги месеци чамотиње и у апсу, и у породицама ухапше них. Двапут недељно литија пред апс, пред Бањицу; и литија натраг, без вести, сем да су још ту и могу примати пакете. Пеку су доказали да је кришом одлазио у Босну, налазио се с партизанима. Сматрали су га саучесником у једном акту рушења моста и препада на немачки камион. Васка је неко штитио, било је очигледно, и то му је па: дало необично тешко. Позван једаред пред судију, формално је оптужио вереника своје сестре, немачког мајора, и оградио се од његовог штићења. Опет је отишао на осам дана у самицу, и тога пута био и тучен, Пеко је одмах видео знаке на рукама. Па је опет све поклопила тишина; за Гораковиће и блага неизвесност: било је сигурно да је Васко жив. Одједаред почеше промене, покрет. Прво смрт Горако-