Naša književnost

Творац јунака у животу 191

болу, у коме нису могле замислити да је Лењина заиста нестало, радничке масе Совјетског Савеза нагрнуле су да уђу у Лењинову партију. Тај огромни прилив у партију Лењина-Стаљина требало је да докаже и доказивао је да Лењина није нестало. Тај прилив је изражавао исто што и надахнути стихови Мајаковскога да је Лењин жив и да ће Лењин вечно жив бити, да се реч Лењин и реч смрт никако не могу саставити.

Горки није могао да замисли смрт. Целог века скоро у борби против ње, која му је претила кроз нарушено здравље, али и тако болестан борећи се непоштедно за бољи живот, Горки, већ стар и нешто оронуо, говорио је да му се смрт чини нешто глупо, и понижавајуће. Није то била обична приврженост човека за живот какав-такав, Било је то стваралачко негирање смрти због уверености у моћ човека-творца над смрћу и над свим непријатељским.

И сазнавши за смрт Горкога, пре десет година, сваки онај ко га је волео осетио је неодољиво потребу да афирмише живот, херојски живот, борбени живот, стваралачки живот који побеђује смрт чак и онда ако захтева жртвовање живота.

А ево како сам ја особено осетио истинитост тога.

После дугог, мучног и срамног периода шестојануарске диктатуре у Југославији, за време којега су револуционарне снаге радничке класе биле крвнички сузбијане, а постепено оживљавале кроз тешку илегалну борбу, кроз студентски покрет и манифестације на културном пољу, управо 1936 године је читав талас великих штрајкова обележавао ступање оснажених и реорганизованих радничких маса на политичку позорницу. У тој години био је и први штрајк дотада најзаосталијег, најмање свесног и најмање организованог грађевинског радништва, који је само у Београду обухватио двадесет хиљада радника упркос терору и ватри жандармериско-полициског оружја. Били су то не само економски него и политички штрајкови, у којима су се васпитавале наше радничке масе за будуће походе, управо онакви штрајкови какве је јединствени мајстор Горки описао у разним својим делима, а пре свега у роману „Мати“, управо онакви штрајкови какви су уочи деветсто пете године коначно уверили првог великог уметника пролетаријата у снагу, непобедивост и историску мисију руског пролетаријата. Тек што су почели да ничу ти штрајкови, у моју књижевничку мансарду дошао је млад радник-ливац из мога родног места. Блед, болешљив, ланено-плаве косе и очију као избледелих, изгледао је као Кржљав дечак, семо му је лице на пажљивији поглед одавало да је старији. Био је мој школски друг из првих разреда гимназије, из разорене занатлиске породице, који је због сиромаштва и слабог учења услед изнурености морао да напусти школу и кога дуго нисам видео, изгубивши га сасвим из вида. Сетио сам се да је као дечак муцао и да су га професори понижавали,