Naša književnost

Код Горког , 609

нулог времена, духовно наследство, донесено, примљено и даље предано. А између великана, који су већ били, и великана, који ће тек доћи, посредник је — чинило ми се — у овом часу онај који је себе горким назвао, јер је доба његове младости било пуно горчине, а које више нимало горко не изгледа, јер је наступило време испуњења, песник Русије и света: Горки.

Свесни ове заједнице, овим духом одмерене, били су говори совјетских писаца, који су дошли из свих делова простране земље и — могло би се рећи — из најразличнијих места и времена, да испитају дело, резултат и задатак књижевника. Стварно, то нису само претставници многих језика и литература, које међусобно везује заједничка идеја совјетског живота, већ и претставници основно различитих ступњева развитка. Док су једни рођени у индустриском свету модерног капитализма и, из борбе против тог света, говоре модерним језиком планске привреде и социјализма, други су изашли из раног доба образовања племенских заједница, из номадства и мисаоног круга, у коме се редослед мисли и знања још не пружа тако исцрпно уназад, да се мора фиксирати писаном сликом, већ још слободно тече бујицом усменог предања. Као што је случај са Џамбулом, седим бардом Истока, који овде седи поред Горког и чије су песме, од уста до уста преношене, распрострањене у свим језицима Совјетске Уније.

Могуће је да неће свако бити у стању да одговори на питање зашто нам је Горки нарочито близак. Чини ми се да разлог лежи у великој човечности, повезаности са сваким бићем, живом учешћу, дубини пуној једноставности и огромном познавању свега људског, одмереном и скромном ставу великих уметника.

Можда је младић сметен, кад стане пред славу. Често се речи коче пред достојанством светски-познатих имена. То није случај, када се стане пред Горким. Подједнако озбиљно и срдачно, он поздравља сваког ко му у кућу дође. Пред његовом величином сви су равни. Набирају му се боре између испитивачких веђа, кад сазна о твојим поту: цањима и да си морао напустити земљу фашизма. Под очима, које продорно и светло гледају, одражава се тама и тегоба времена. Широке јагодичне кости његовог лица дају му израз једне строгости, коју брковима осенчена уста исказују: „Без милости треба бити према том непријатељу, да би се човечанству користило“.

Лице му је врло мирно. Остаје равномерно код многоструких и дубоко истражених мисли, које изговара. Једино јасне очи, постављене у олучасто уштављеним удубљењима, одражавају учешће и лако узбу· ђење. Снажно чело, под кратко ошишаном косом, има на себи нечег. од оне упорне воље људи, који никада не стају на пола пута. А особеност Горкога је да све мисли промисли до краја, све проблеме исцрпе и провременост и многостраност закључака схвата.

Народ га истински воли. Можда, у њему, воли своје сопствено савршенство, најпотпуније оваплоћење своје могућности. Изишао је из

39