Naša književnost

610 . Наша књижевност

његове средине, савладао прашуму незнања, низије примитивности и ужасну пустињу фатализма. Научио је, прво, да чита из душе народа а тек после учио велику азбуку стваралачког изражавања. Од Пушкина до Толстоја, овековечио-се у руском језику велики оригинални уобликоватељ људског живота. Али нико није знао, тако као Горки, да нађе пут, који из беде безнадежности, из ноћи сиротиње, води у плодни и благословени живот који човек може извојевати.

У другим земљама, конгреси књижевника ствар су еснафа Један уски слој учествује на њима. Рекламни апарат великих издавачких предузећа удара у бубњеве. Али нигде нисам видео истинско интересовање код народа.

Шта имају заједничког радници, који умазаних руку раде у монтажним дворанама, шта сељаци на дуванским садовима, па чак шта и стотине хиљада оних који се утапају у свакидашњицу канцеларија, са узвишеним и езотеричним проблемима књижевничке касте»

У Совјетској Унији, конгрес књижевника догађај је јавности. Цео народ учествује на њему. Штампа и радио потанко обавештавају о току дискусија и доносе слике и биогргфије, које народ са интересовањем чита и ток конгреса уздржаним дахом прати, као што би пратио исход жетвене кампање или изградњу једног новог индустриског предузећа.

Око некадањег Племићског двора купе се људи. Радници, студенти и сељаци, који су дошли у главни град. Велико интересовање везује народ са мајсторима речи. Интересовање, пуно страхопоштова ња, за дело које је нарочито једноставним и простим људима драго и блиско.

Колхозници улазе у село. Група људи и жена, из једног колхоза у близини Москве, делегирани да поздраве конгрес и Горкоме предају дарове. „Као што то разбацујеш сетву твојих слова и из ње израста слика нашег живота, тако да, зачуђени, познајемо наша лица, покрете, љутњу, наше слабости а и добра дела заједничког рада, тако смо ти ми плодове наше сетве, жито наших поља и најлепше воће нашег врта, донели за поздрав. Ти си нас описао, нас радни народ, и ми читамо у твојим књигама — иако нам читање каткад тешко пада као да у огледало гледамо. Пиши, Алексеју Максимовићу, још много година, да из твојих књига учимо да будемо бољи и да совјетски живот још више волимо“.

Са свих страна простране совјетске земље стижу изрази симпатија овом народном песнику, на свим језицима срца. Долазе некадањи беспризорни. Захваљују му за људски топлу слику, која их је научила љубави према заједници.

Можда је поздрав морнара изгледао детињасто, морнара који су дрвени модел брода ставили на претседнички сто. „Имамо авионе, колхозе, пукове и градове који носе твоје име. Али још увек — а то мд-