Naša književnost

612 5 Наша књижевност

ж ж

За време конгреса, посетили смо Горког у његовом дому. У малој белој кући, сред шуме, неколико врста од Москве. Било је јесење вече, када нас је ауто брзо возио кроз шуму, поред тамно-зелених дрвета.

Седели смо око стола. Још видим жуто осветљена лица, нешто у вис издигнута, како гледају у Горкога, који седи у нашој средини. Инострани и совјетски писци дошли су, учитељу и другу у посету. Било је Француза, Енглеза, Јапанаца, Кинеза, Пољака, Немаца и Турака. И сваки је постављао питања из посебног круга својих властитих жи вотних облика и из посебних проблема свог народа и тражио одговор и савет. М није било ничег људског што би било страно и неинтересантно старцу, који је кроз земље и времена пролазио отворених очију и срца, и није било ниједног међу присутнима, коме није било. упућено које нарочито питање. Е

„Књижевник живи међу књигама“, каже Горки, „али се може у“ њима угушити. Мора их много волети, јер су оне врела живота. Али још више мора волети та сама врела. Када отеку, када усахну, умире душа песништва.“

Испод сиво-жбунастих веђа, изгледа, као да се одражава људска струја, струја времена и доживљаја. „У судбину се мора пронићи“, каже. „Мора се разумети, разложити на узроке, обухватити у свим преображајима њеног развитка, али је неопходно моћи волети је и мрзети, истовремено, да би се могла истински схватити. Млади песници пишу сувише брзо“, каже он, „и зато често површно. Зато и само воле или само мрзе и кажу само да или не. М виде само оно што траже.“

Такве или сличне биле су речи које је Горки рекао и које су се задржале у мом сећању, јер су се често враћале у часовима самокритике и усамљености.

О временском и вечитом у уметности говорило се у низу питања и одговора. Вечито је тражење смисла, истине живота. Вечита је тајна љубави, рођења и смрти. Али временски, променљив и пролазан је облик, у коме се живот јавља, у коме се љубав и смрт навештавају.

„А сва времена нису као река, која, силна и пуна животне снаге, равномерено тече мору. Има времена, када обалски насипи прскају, времена поплава и потопа, када је све људско угрожено, муком изграђено, патњом створено. У таквим временима, која стоје на границама, ми, књижевници, чувари смо на обали. Превише тихо, премало интензивно, глас литературе указивао је на фашизам, непријатеља човечанства. А фашизам је опасност“, каже он, монотоним гласом апсолутне убеђености „опасност за све народе.“

Замишљено глади крајеве опуштених бркова. И разговор се, једно време, води о чудној збрци идејних облика, која се назива фа-