Naša književnost

Код Горког ; 611

рамо са горчином констатовати — совјетска влада пропушта да један брод крсти твојим именом. Зато смо саградили овај бродић, на чијем је прамцу уписано твоје име. Иначе, имамо још једну тужбу да поднесемо. Још увек је у вашем песништву“ остала неописана јуначка, незаборавна борба црвених морнара. Поручујемо вашем конгресу: Пошаљите своје претставнике на наше бродове, да наши јунаци не помру неописани и не задржани у потезима ваших пера за омладину која долази и неће знати како је тешко било победити капитализам и са колико је жртава било скопчано“.

Удаљено и ишчезло, неизмерно далеко у океану времена, утонуло у маглу, лежи оно што је прошло. А моћ уметности лежи у томе да топи лед даљине, да отвара бране токова, да из океана времена вади мртве, ишчезле, заборављене и да их нанова рађа стваралачком речи и у порођајној светлости уметности. Такве врсте је реализам Горкога. Он је стварност, која се може одрећи ситничарског подражавања привидне спољашности и која се не задовољава тренутним снимком фотографа. Јер стари рибар душа, који је прошао кроз толико судбина, познаје лаж намештене речи и лицемерни осмех маске пред стакленим сочивом апарата. Радници који долазе и озбиљно га поздрављају, ови морнари, ови сељаци, бивши беспризорни, сви они научили су да у огледалу његовог песништва гледају и познају саме. себе. И онај, који је из књиге Горкога научио да је реч човек једна поносна реч, пуна одговорности, приклања се пред скромним и великим учитељем човечности.

О одговорности писања говорило се на конгресу. Јер судбине, које право песништво уобличава, нису само из живота захватане и у мудрим и лепо уобличеним речима на белим листовима књига фиксиране. Те судбине враћају се у живот, окрећу се и улазе у свест ч0века, делујући позитивно или негативно. Има ликова које су песници створили а који су снажнији од сваке људске судбине. Они су сусстрат, синтеза многих судбина, песничка алхемија душе, заједничког тражења, заједничке опасности, заједничке проблематике. Такве судбине стварају историју. Постају узори и многи млади човек сећа се колико је подражавао јунаке песника које је волео.

Повлачи своју нит, пауче. Танана је као дах, неизмерно нежна. Али из најфинијег ткива саткан је саг душе и једино онај који познаје хиљадоструке ниансе судбинских часова може ткати пређу вечности. Он уставља време које неумитно отиче, светло које брзо тамни, таму која се, иза кратке ноћи из најдубљег црнила растапа у магли сванућа.

· Ко хоће да позна наше доба, мора познати Горког. И његов глас, баш тај топли мисаони глас, рађа у мени очинску слику учитеља и пријатеља, који је уздрхталом срцу, које тражи смисао и циљ живота, ближи од властитог оца,