Naša književnost
је
Пет пјесама
МАШИНОВОЂА
Осјећам ту радост првог воза што пјан од сунца сунцем хита. Промичу лијетом брда сива, брекће и дахће и воз плива кроз зрела жита, наша жита.
Што л радост у ме букну буком и невиђена крила даде2
Што л стисак топли топлом руком ћутање проби — збито муком
у мучне моје дане младе2
Гле, дигох чело с тла до неба
и слободног сам друг сад вјетра! Прсле су негве, бол проклети. Заносно срце све устрепти дрхтавом иглом манометра!
Видим — под оком све је знано, све драго, благо и топлије. Пријатељскије се смијеше очи кад мрачне ноћи нису ноћи
и кад се живи радосније.
Ех, локомотиво, јурни врела,
_низ шиње вјетра млаз нек шине!
Крај родних сад ћеш проћи села љепотом што се разапела ширином моје домовине!..
САМ
Сву ноћ под мојим окном киша крошњама шапуће и све су собе тихе, уснуле собе хотела.
Осјећам, осјећам ноћас дрхтање безнадно вруће
и пусту тугу — тугу од пусте самоће
у мени што се сплела,
А не знаш: да ли то куца вријеме
ил побожна рука нечија излијева вјеру звоном. Ох, та луда дуга звоњава
по цио дан и цијелу ноћ што бије
бије бпје бије бије
ло свима брдима Словеније!
15