Naša književnost

% Сликарство и вајарство народа Југославије Х1ЛХ и ХХ века 399

кујемо духовни полет. Већ се помаљају перспективе из којих ће произићи нова уметност. Можда су дела бораца против фашизма у Шпанији и код нас Ђорђа Андрејевића-Куна, партизана Златка Прице и Марјана Детонија и других, само први покушај да се исприча еп нашег времена. Али је сигурно да ће наша савремена уметност морати узети борбу и изградњу као главну тему, ако жели да буде истинита. Јер борба и изградња, тј. борба, патња и победа радног народа стоје у средишту наше стварности.

ж

Скученост просторија изложбе није дозволила да вајарство буде постављено упоредо са сликарством према историјском развитку. Због тога изгледа да је скулптури додељена секундарна улога, да сале украси и допуни. То међутим не одговара стварности, пошто вајарство заузима значајно место у нашем уметничком стварању. Вајарство, штавише, делује боље као целина и јасније и приступачније је публици. |

Одличан познавалац свога заната Роберт Франгеш (1877—1940) даје у мраморном попрсју своје мајке пример успеле обраде портрета. Роберт Валдец (1872—1927) приказује у попрсју Штросмајера веома жив и карактеристичан портрет онога доба. Дечак од бронзе Симеона Роксандића, најстарије српско вајарско дело на изложби, одаје осећајност и хармонију. Снага и осећање пластике дају аутопортрету Томе Росандића (1878) ренесансну солидност.

Иван Мештровић (1883) је највећа уметничка појава наше савремене уметности. Понекад патетичним, онда опет експресивним, понекипут строгим или пак нежним линијама, даје Мештровић у сваком од приказаних дела доказе свога мајсторства, признатог и далеко ван граница наше земље. Његова мраморна дела „Психа“ и „Сећање“ пуна су хармоније и сањалачке интуиције. Његова „Мајка“ је споменик пожртвованој љубави, унутарњој равнотежи и лепоти душе.

Нарочито префињена и пуна лиричке снаге и нежне уравнотежености облика су дела Франа Кршинића (1897). Његова префињеност граничи се са декоративним.

Нема сумње да је Мештровићев уплив прешао и у Словеначку. „Рањени борац“ Лојзе Долинара (1893) доказује нам то. Самосталнија и свежија су браћа Борис и Зденко Калин (1905 и 1911). Зденко Калин показује веома природан женски акт, који живи у статичкој равнотежи и снази. И портрет мушкарца од Карола Путриха (1910) делује јасно и снажно.

Мале пластике у теракоти од Франтишека Смерду (1908) вредне су нарочите пажње.

Самостални стваралац је Антун Аугустинчић (1900), борац и бивши потпретседник АВНОЈ-а. Његове скулптуре имају снаге и дивамике, често пуне нежности и мира.

ПЕВА ТАМА ДИ ни

а“. А

у | и