Naša književnost

по ону

И и а ки

Курите аи

ЛАВРИ У

И У +

пи очај“ 57. 2:

400 Наша књижевност

Сретен Стојановић (1898) заступљен је са два портрета, пуних животне снаге и психолошке убедљивости. Грга Антунац (1906) даје озбиљне и добро моделисане пластике. Два портрета Стевана Боднарова (1905) пуна су живота и портретске истине.

Хрватски вајар Вања Радауш (1906) приступа са сликарском концепцијом решавању вајарских задатака. Његово вајарство углавном приказује доживљаје из времена проведеног у партизанима („Рањеник“ и „Спровод партизана“). Моћ његовог изражавања је велика, пуна покрета и снаге.

Три занатски добро школована малопластичара обогатили су изложбу добрим медаљама уметничке вредности.

Графика је заступљена само радовима из ХХ века. Занат графике условљава да уметник на лицу места и у тренутку доживљаја на брзину своје утиске бележи. Зато је графика ближа свакодневном животу и проблемима данашњице. Многи југословенски уметници који су учествовали у борби партизана и који још нису нашли ни времена ни мира да великим сликарским делима прикажу борбе и победе, засада су нам живим, снажним и узбудљивим графикама оцртали јуначку судбину наших народа.

Испред цртача који нам дају доживљај борбе и савременог живота, треба да споменемо ванредног графичара Љубу Ивановића.

Могли бисмо да споменемо многа имена, кад бисмо хтели да будемо праведни према свима. Цртежи Ђорђа Андрејевића-Куна (1904), Франа Шимуновића (1908), Марјана Детсни (1905), Божидара Јакаца, (1899), одличног портретисте и сликара, Првослава Караматијевића (1912), Николе Мартиноског (1903), Исмета Мујезиновића (1907), Отона Постружника (1900), Златка Прице (1916), Ђуре Тиљка (1895), Људевита Шестића (1900), Фрање Мраза (1910) и многих других пуни су реалистичке снаге и показују да ће наши уметници из извора трагичних и херојских доживљаја наших народа моћи црпсти нове снаге и нове визије и за наше сликарство.

ж

Избор дела је руководио принцип да се на овој изложби прикажу дела из разних епоха, која су најрепрезентативнија и уметнички најзрелија. То су дела која своју трајну вредност оправдавају без обзира на то што уметничке методе или стил не морају да претстављају пример или препоруку за данашњу генерацију сликара.

Узимало се у обзир само дело као такво, а не ореол који је везан за име уметника. Тако неке слике које су у прошлости биле запажене и признате, данашњем посматрачу изгледају од мањег значаја, а дела пак која су раније била мање запажена сада се појављују из заборава.