Naša književnost

412 Наша књижевност

кад је још као гимназиста долазио у стричеву кућу, још увек јој је остао. Потсвесно је у њој тињала чежња за њим као за спасиоцем.

Међутим, Макс је био сувише далеко, сувише мртав, да би Види могао донети спасење, све и да је хтео. Било је у њему нешто што га је привлачило к њој, али то никако није била љубав. Гледао је у њој нешто друго: она му је била претставница цивилизације, прет«ставница оног света, куда је сам некад био наумио, а где никад није стигао. Као кроз уску пукотину, као кроз малу рупицу, преко ње је увек гледао у тај свет о који се и сам разбио, а од кога се, упркос свог бежања у планине, никада није могао сасвим отргнути. Није га вукла љубав, а још најмање к њој, њега који је био мртав за љубав; у Сивецов дом га је довела жеља за науком, без које му се живот чинио сасвим празан, а привлачио га је овамо, најпосле, и тај свет цивилизације који се огледао у Види. Дете је некада намеравало у свет, хтело га је освојити, хтело се слити с њим уједно, хтело се отргнути од својих планина. Друкчији се чинио тада тај свет, лепши и величанственији. Овај, који се огледа на Види, био је покварен, лажан, безнадежан и ружан.

У кући старог ботаничара Сивеца сусретала су се два света: Макс је ту доносио дах домаћих планина, дах шума, ливада, ветрова, дах прабитности, простоте, удаљености од сваке цивилизације, непосредности, а Вида је доносила дах градова, дах градских друштава, позоришта, кафана, теревенки, седељки, препричавања, дах извештачености, лажљивости, досадног изживљавања. Мако је Вида долазила још с тако лепим сновима, с неком непосредном детињом вером да ће се догодити нешто у њеном животу, иако је при повратку, ма да не свесно, али ипак непрестано мислила на њега, — чим би се сусрели, већ у првом разговору, долазило је међу њима до сукоба. Налазила га је обично међу стричевим хербаријумима, над његовим микроскопом, поред његових посуда с водом, где је неговао богзна каква микроскопом једва видљива бића, или пак над отвореним дебелим књигама с цртежима и фотографијама најразличнијег цвећа, или га је налазила при пресовању нових биљака и цвећа међу листове хартије или при писању напомена.

— Оставите на миру једанпут ту смрдљиву воду у посудама, говорила му је. — Разумем стрица што жели да траве целога света пресује на хартију. Али шта ви имате од свега тогар Како се можете бавити тако досадним послом»

— А чиме да се бавимр — осмехнуо се он. — Да лутам по свету као вир

— Нисам чобаница да се излежавам по планинама и да певам.

— Можда би за вас било много боље. Свет ће вас једном сасвим прогутати. Утонућете у тој својој цивилизацији.