Naša književnost

Хроника - 75

ског по сваку цену, нема сумње, Ступица је показао плодну редитељску инвентивност. Но сва та решења, за која нема довољно оправдања у књижевном смислу који текст драме носи и у драмском изразу тога смисла, показала су се као спољња, неорганска надопуна драме, као сушти редитељски формализам. 5

У тој превеликој, формалистички одређеној бризи око рељефног сценског изграђивања Крлежине драме, Ступица је упадао у две крајности: на"туралистичку брутализацију и експресионистичку. стилизованост, крајности које се, уосталом, врло често налазе и употпуњавају. Натуралистички стил се, по самој природи својој, пре свега очитовао у читавом низу детаља, од којих су многи бизарно измишљени. Лаурино гашење бачене цигарете, њен скок на боцу алкохола, појава детета са глухонемим просјаком, Мадленино узимање: парфема, драстичан Ленбахов физички однос према жени, његово самоубиство на столици итд. итд. С друге стране, скспресионистичко поентирање осетило се, опет по самој природи ствари, пре свега у стилу претставе као целине, чак и у самом декору (огромни лук на своду, у првом чину, који разбија просторију у два неравномерна геометриска · простора). Свој најјаснији израз оно је добило у покрету, положају и говору појединих лица (нарочито. код Лауре, У интерпретацији љубљанске гошће Саве Северове). _ Темпо развоја, који у Крлежином тексту има виолентних ковитлаца, конвенционалне смирености и тихих застоја пуних слутње, дат је у режији Бојана Ступице у драстичној оштрини, већ од самог почетка, као да личности фаталистички јуре, свесне своје судбине, у наручје смрти. На тај начин, многи пасажи у које је Крлежа, увек присутан У својим ликовима једним челом своје личности, унео много песничког штимунга и болног осећања, "нису добили ни своју праву књижевну боју ни свој рељефни сценски израз.

· Стилска нејединственост претставе, која је у редитељској концепцији осцилирала између натуралистичких и експресионистичких тежњи, осетила се и у појединим глумачким интерпретацијама. Док су се Љубиша Јовановић (као барун Ленбах), "Љубинка Бобић (као Мадлен Петровна) и анонимни статист (као глухонеми просјак) углавном придржавали натуралистичког стила, дотле је Сава Северова дала изванредан пример организовано и талентовано спроведене експресионистичке интерпретације, која се осетила и у ставу, и у покрету, н у дикцији. Тражећи увек, у условима своје глуме, изнимне могућности предавања, оно што је У Њој ексцентрично и на граници између природног и неприродног, и расипајући то нерационално, свим богатством свог глумачког регистра, Сава Северова је дала једну мајсторски, али вештачки извајану Лауру дубоких интимних клонућа и лрастичне безобзирности. Мелодија њеног говорења, испресецана опорим сфектима наглог контрастирања, и праћена ритмички наглашеним гестама и покретима, ишла је својом потпуно“ самосталном линијом често без- обзира на смисао и значај појединих речи за њен лични доживљај и њену тежњу. Могућности које је показала, не мале у нашим релацијама, само су још више, у оквиру погрешне стилизације лика, потенцирале бизарност таквог начина глуме.