Naša književnost

Запис о моме народу - 181

половину признају. — Данас признају, сутра не признају. Рекох ти, доказа нема... А после, те полаовице су опасне: једна другу тражи; па или би ја пружио руку куда не треба, или би, да не да бог, потерали Марковићи мога сина. Једног имам, знаш; ми Динићи нисмо срећни људи. Морам чувати и сина и образ... Памтим како је отац мој говорио: образ наш одавде, па чак до београдске чаршије, нити га је лако сакрити, ни лако опрати.

Власта није био ликом леп човек: велики образи, меснате уши, ситне очи негде сасвим горе. Али је стасом одвајао: сразмерно плећат и витак, дугих правих ногу, чудо лаког корака и огромвог крока. Говорило се у селу: Поодмакни-де, откоракни колико Власта Динић. Тај делија био је опрезан као девојка. Опио би се једаред недељно, са стотину предострожности. Оженио се, како је сам говорио, без галаме. Волео је ту београдску реч и што је београдска, и што је он доиста волео тишину. Први сусед му је био ковач Милутин. — Не могу од те твоје галаме да ти дођем у други дан већ у недељу. Нема заната са више галаме него што је тај твој. Ватра прашти, варнице пуцају, чекић грува, клешта и усијани клинци пиште, и још се вас троје четворо увек надвикујете над галамом, — А они твоји цврчци су ваљда бољи» — Цврчци, то ти је тишина, лепа летња тишина по њивама... Не разумеш ти то, Милутине, по њивама је тишина као на небу: свашта видиш, а ништа не чујеш... И пас ти је мој миран; кад лане, као кад човек зевне у длан, толико... А опет, нисам ти ни ја без галаме: кад се мој Радован узврпољи и наљути, кида као кошава.. речи му лете и о зид ударају. Не знам на кога је, ни ја ни жена нисмо преки. Али, како му оно народ каже: добра газдарица бесна, добар домаћин курјак.

Прво дете Властино био је мртав син. За сељачку кућу, ударац, и безмало срамота. Шест недеља је висило над вратима црно барјаче. Друго дете женско, треће опет. Марија је трпела од мужа и од сељака. Али кад друга девојчица умре, Власта мало боље погледа Лалу, милу девојчицу, која му је онако мала на миг била послушна. Једва једном, жив и здрав, прави правцати сељачки син, протегљаст, крупан, великих шака. — Динић Подунавац — говорио је. Власта. А Марија, сва радосна, тражила је да се дете зове Радован, и љушкала га: Радоване, моје радовање. Радован је већ као дечачић трчао на своју. Очев стас и ход, прилично и очев лик, али очи крупније, дубоко под чело