Naša književnost

ЗАПИС О МОМЕ НАРОДУ

Каже народна реч: штедња кућу зида; а друга народна реч: брига кућу држи. Дед сељака Властимира Динића штедео је и подигао на крај села малу уџерицу. Отац Властин, знало се, има још до Ускрса шта да једе, а већ о Божићу брине и кука: 10ј, како ћу гладан, па је тако и попридигао кућу и опасао је њи вицом. Ти Динићи били су од сиромашне гране Динића, који су становали у два три села над Дунавом, ближе Београду. Имућнији Динићи махом су гајили винограде и воћњаке, а Власта је био само сељак ратар. Али сви ти Динићи радо су говорили 0 себи: Ми смо, знате, Динићи Подунавци, | а има после и других.

Властина кућа била је ван села, она дедова, али сад знатно боља, и око ње три мале њивице. Једна од тих њивица међила је са туђим имањем. На тој међи Власта је однеговао живицу од багрема, читаву малу шумицу. Све је код Власте било тако; кућа кућица, кош кошић, штала шталица, коњ коњић, али све успремљено, све у добром, или у добро окрпљеном стању. Кад би гост "похвалио ред и спретност, сва је Властина чељад одговарала исто: Наш труд, наша и радост. Добар је знак кад сељаци, често не: задовољни, свесно знају и цене радост; то је сој који се диже. = А што ти, Власто, не набавиш коју кошницу, кад већ имаш тај багрењакр — пита један сељак. — Нема овде у нашем крају довољно ливада. Пчела, то ти је народ који далеко путује и много избира. Нико још није брао мед с ограде... Него ти ја, кад дође време, смлатим сав цвет у прво сено, и мали мој сенарник мирише као црква. — А-а-а, чујемо за неки дуг од старине, и да ће оно парченце 'уз брдо у Марковића Голопеку приласти тебт. Душу би дало за виноградић. — Виноград! Ама ја ћу га створити и овако. Виде ли ону моју чардаклију уз шталур Ја од шале, кад, јесенас, три киле грожђа... А оно у општини, што ти мислиш, не ваља. Који су давали и узимали, давно помрли; доказа нема; сведоци неки, голуждравци који не памте ни шта је било пре пет година. — Не би ја то тако лако, Чујемо да Марковићи