Naša književnost

„једна чета ће остати“ 213

Сутрадан у рано јутро почела. је да туче непријатељска артиљерија са вакуфске главице, ровећи шљивике и утрине по Јабланици, жути пјешчар изнад села и планинску падину покривену тек озелењелом густом буковом шумом. Са тешким, узнемирујућим фијуком, путујући дуго кроз ваздух, почеле су однекле

"из непријатељеве позадине да долијећу и гранате далекометних

топова, сручујући се са урликом у шумске продоле, на косе, У крошње огромних букава, и кршећи стабла, цијепајући их у сит не трешчице, распрскавале се са заглушном детонацијом, стоструко одјекујући у дубини шуме. (С лијеве стране, ваљда са старог пута, нервозно су заурлали и протуавионци, журећи се да својом брзом, нестрпљивом паљбом појачају ово лудило ватре и урлика од којих се тресла планина. И све се то сливало у непрестану грмљавину, из које су се издвајали љутити сиктави фијуци, који су сврдлали ваздух, и тешке експлозије граната, које су се у бијесу своје заглушне смрти распрснутим дијеловима заривале у све око себе. -

Према јачини артиљериске припреме непријатељ је ваљда мислио да осим одреда има пред собом велику партизанску јединицу. А било је само три стотине људи, уморних, неисхрањених и слабо наоружаних, са двјестоосамдесет болесних другова у планини, до којих непријатељ није смио доћи. Пред напад који су очекивали, та сигурност је била у срцима свих бораца: ови су знали да отступања нема и да не смије бити малодушности, јер би то била смрт и за њих и за оне које су они штитили. Гледајући из густиша при крају шуме, борци прве чете, која је очекивала непријатељски напад, видјели су како се у Вакуфу. и Мачковцу пуше запаљене куће и густ дим се диже у прошарано плаво-бијело априлско небо, видјели су влажну јебланичку долину и између експлозија граната слушали усамљене пуцњеве, сигурни да је то покољ Јабланичана. Али све то што су гледали, и мржња коју су у себи носили, и помисао на другове серивене у планини, и мисли о много чему драгом и далеком, "можда на час пробуђене плаветнилом априлског неба, и првим њежним свијетло-зеленим буковим листићима,.и мирисом зе мљет која је. потејећала 'нахсорањеју и крхким, цокулом згаженим пвијећом висибабе у трудом алипићу свезјсе тог стврдњавало у 'оштар“поглед који је очекивао, игутепремностуу мапетост, споља хладнули обичну, која сесне види -у мирном изгледу. лица, у непригушеној илнеуздрхтало је ријечи, у (свакодневном ; увлачењу