Naša književnost

_Једна чета ће остати“ 215

раке. Али су је снаге остављале или се спотакла па се заљулала и поклекла на сиво-жутој литици пјешчара као уморна бијела птица, па се поново исправила и закорачила ув литицу.

— Скотови! — узвикнуо је један борац пренеражено и би“ уесно, и сви су видјели како се око жене у бијелом дижу једва - видљиви мали стубићи камене прашине од метака који су за њом звиждали. Наједном жена је посрвула јаче, пала на кољена и час астала усправљена тијела и неприродно уздигнуте главе па се нагло срушила. Онда је опет покушала да устане, али је клонула и више се није ни дигла: остала је као бијела мрља на жућкастој литици, згрчена над нечим што није испуштала, мртва — на бијегу између куће коју је покушала да сачува и шуме у којој је хтјела да спасе живот кад је кућа уништена. И сад су од куће остали изгорјели темељи, а од ње бијела мрља на литици.

Њом мртвом оживио је пјешчар новом тугом.

Мала црна санитарка, заборавивши цвијет висибабе у коси, гризући усне да не заплаче, понављала је отсутно: — Убише је. А можда је дијете носила у наручју. -

Али нико није одговарао. Борци су ћутали смркнути.

Ускоро послије тог догађаја грмнуо је бацач смјештен близу, негдје испод камењара, али је мина подбацила. Одмах затим полетјела је друга и кршећи гране експлодирала на уској стази која је водила уз планину. Нико није био рањен. Бацач није престајао. Мине су падале по рубу шуме сасвим близу бораца, који су полегли иза букава, и распрскавале се с чудним разбије вим звуком, засипајући гелерима мјесто гдје су пале. Једна за другом, летјеле су хучећи и распрскавале се сад овде, сад онде, испред бораца, дубље у шуми, па и поред самих бораца. Командир чете посматрао је лица другова и готово се осмјехнуо од задовољства: била су смркнута, напрегнута као и увијек под елесплозијама; мишићи су се грчили и глава прибијала земљи кад би мина пала, — али страха није видио. Пузао је од једног до другог И викао:

_— Чувај се, али пази да се не привуку док грми!

Климали су главом.

За чудо (увијек се томе наново чудио) рањених је било мало, и опет му је синуло да гранате више плаше него што наносе штете, Треба се само навикнути. — Ако не погинеш у три бомбардовања или не умреш од страха, навикнеш се, говорили