Naša književnost

216 - 5 о - Наша књижевност “

су борци. А многи од њих претрпјели су мало више од три бомбардовања. 5. -

Али неко је јаукнуо, кратко, уплашено, Командир је погледао: мали Кнежевић је обрисао крв с лицаинс ужасом гледао у

окрвављене прсте, блијед, разрогачених очију, полуотворених

уста. Допузао је до рањеног:

— Шта је»

Сврнуо је поглед на њега, али као да га није видио, није га чуо. Опет је дигао руку до лица и опет погледао у свјежу крв која се циједила низ прсте, па дрхтавих усана престрављено промуцао: = Крв!

Да, крв, властита крв, први пут кад потече из рана, није баш пријатно. Али рана као да није била опасне, иако је десни образ прилично крварио: говорио је, мицао вилицама, метак није пробио образ; дакле ништа, само му се страх увукао у срце. Алк ако сад оде одавде са страхом у себи, готов је, нема више борца од њега. Ево, згрчио је лице и зарио главу у лишће кад је мина зазвиждала, али му је командир баш у том часу викнуо:

— Огреботина! Мало ти пустили крв. Бићеш здравији!.

А Кнежевић је погледао као не разумевајући.

= Превићемо доцвије, није ништа, Кад почнеш пуцати, заборавићеш на то.

У том часу угледао је три непријатељска војника како приљубљени уз падину пужу уз брдо. Друга тројка, искористивши шипражје, с лијеве стране -пјешчара примакла се на педесетак метара, и скачући кратким наглим скоковима бацала се на земљу и пуцала дугим митраљеским рафалима. Командир је погледао кајбољег одредског митраљесца Срећка, који је непомичан лежао иза своје збројовке, с прстом на“ = обара

— Пали, Срећко!

Али прст на обарачу није се згрчио. Користећи често експлозије мина, које су раздирале шуму и прибијале партизане земљи, Нијемци су се још више приближили. Иза њих су пузали други, сви на чистини падине, без икаква заклона. Тројица су ољет скочила. Тад је Срећко пустио два. кратка рафала, сасвим кратка -два рафала, и два Нијемца су пала ничице, а трећи се исправио, заокружио рукама и сав извијен, свом тежином треснуо леђима о ледину.. :

Срећко се само на трен окренуо командиру и погледао га својим ситним очима увијек пуним весеља, а сад и препуним по: