Naša književnost

230 Наша књижевност

ове изврсне политичке сатире, — он је, у накнаду, добио безбројне могућности за психолошко џи социјално третирање својих личности, не само: на плану опште политичко-друштвене активности, него и У њиховом интимком кругу, између четири зида, Кад се политички лидери појављују у кућном капуту и папучама, с мокром крпом на. глави. Приказујући вође либералног покрета у њиховој наказној политичкој пракси, Цанкар не заборавља ла их ухвати и У њиховој, не мање наказној људској изобличености, која је. природни пратилац срамотне и злочиначке политичке активвости. Ако их, с једне стране, видимо у "курјачкој тлади за профитима, у политичким смицалицама џ подвалама, с маском достојанства на лицу и бујицом бираних речи на језику, формално „репрезентативне и јубиларно помпезне, с друге их сагледавамо у свој мизерији њихове људске нака-

_зности, како тргују чашћу жена и невиношћу девојака, с лицемерном ма--

ском моралиста и честитих очева породице.

Полазећи од реално уочених појава и ликова из животне стварности свога доба џ своје средине, Цанкар је хтео да их, приказане у комедији, постави и реши реалистички. Но, остварујући своју тежњу, он се бојао, без _ икаквог теоретског и практичног разлога, — Гогољ је најбољи доказ! да би се у реалистичком рељефу ублажно патос негације, отупила бритка оштрина сатире. Отуда је прибегао поступку који по роду није сасвим чист: реалистички метод испреплиће се са сатиричним и гротескним изобличавањем, на стварни моменат и реалну ситуацију надовезује се схематични обрт и симболичко решење, Сагледајући своја лица у њиховој језгровитој друштвено-историској конкретности, Цанкар их је, из потребе за пуним сатиричним изобличавањем,“ дао само у основним контурама, као

епстрактне симптоме и симболе одређених личних и друштвених стре-

мљења, са знатном бригом за правилно друштвено типизирање, али не и за особену индивидуалну џ у својој индивидуалности типичну конкретизацију.. Е У том натуралистичком подвлачењу извесних друштвених мотива и симболизовању извесних личности, који имају пуну боју реалистичке типичности, Цанкар скоро никад не греши. (Основни мотив, мотив лицемерног политиканства либералне буржоазије, која покушава да остварује своје интересе са патетичним позивањем на добро народа, опште идеале, домовину, истакнут је у комедији са бруталном јасноћом џ оштром критичношћу, Негирајући их све, најпре понаособ, па онда у судару, да. би најсад показао беду свих њих заједно, као друштвене категорије, као класе, Данкар своју слику друштва не оставља затвореном у тоталном мраку негације. У самој њиховој средини, окуженој класном тежњом за богатством и моћи, чије је дејство на људску природу разорно, у тој средини лажи, превара, бруталности, прељубе, полтронства, _ силеџијства, двоје младих, који још нису тотално искварени наказном праксом свакодневног живота, траже се и налазе, понесени искреном љубављу. (Ту Цанкареву симпатију према младим бићима, која су још увек способна, у средини лажи и обмана, да се занесу искреним људским осећањима, редитељ је поентиРао до те мере да њихов одлазак, на крају, добија програматски смисао!).

х »

села