Naša književnost

Хроника 20 - 5 ПА 281

Но насупрот свим тим самозваним претставницима народа, тим либералним државним и земаљским посланицима и већницима, који своје распре око придобијања уноснијих позиција и угледнијих положаја називају поделом народа у два табора, стоји у Цанкаревој драми, као страшна и невидљива сила; сам народ. Дајући у својој драми разорну критику - стварности џи поразну оцену њених најистакнутијих политичких и друштвених претставника, Цанкар није упао у нихилистичку негацију. Он је и у тим скученим и замршеним приликама аустриске провинције, у којима је царевао сам друштвени олош, осионо бесан у својим друштвено-политичким. моћима, јасно“ наслутио могућност излаза и наговестио пут ка срећнијој будућности. Своје уздање, своју веру у сутрашњицу Цанкар је ослањао на снагу самог народа, на његову револуционарну авангарду. У време кад је комедија писана, револуционарне друштвене снаге још увек нису биле одлучујући чинилац живота. Зато их ни Шанкар није могао дати до краја одређено и јасно, зато су њихове тежње остале у слутњама и наговештајима, често мутним и симболичним. Но оно што је Цанкар само слутио, и у својој слутњи дао кроз патетичне ефекте и речите симболе, показало се у познијем развитку као жива и убедљива антиципација историске истине наших дана. Отуда, није Цанкарева слабост у томе што његов носилац револуционарних стремљења, новинар Шчука, нема одређене револуционарне физиономије, но је његова јачина што је умео осетити и из разити, у доба кад је то било колико смионо толико и честито, да се само отвореном револуционарном делатношћу може стати на крај срамотним

и жалосним приликама и отворити перспективе за нови, друкчији и 40вечнији живот.

Сценско постављање Цанкаревог дела „За добро народа“, које је једна мешавина реалистичке комедије џи политичке гротеске, захтева, у иНтерпретацији, и природност речи, геста џи покрета и стилизацију ликова у њиховим међусобним односима. Редитељ Бојан Ступица, који располаже богатом визуелном маштом и живим осећањем сцене, правилно је осетио да се Шанкарева комедија не може џ не сме осветлити само изнутра, јер би се таквим поступком обелоданио психолошки схематизам личности. Он је зато настојао да је, остајући у границама природног и могућег, сву да у живим џи брзим покретима, са вратоломним темпом (нарочито у првом чину), у непрестаним променама и привлачним спољњим ефектима. Ако је таквом интерпретацијом, нужно, сама говорна реч често изгубила нешто од своје вредности џи свог значаја, драма је вишеструко добила у истицању друштвено типичног у личностима, акцијама и ситуацијама: у свом сопијалном рељефу. - :

У том једностраном, али живом и стваралачком тражењу спољњих могућности драме, у том осећању позорнице као спектакла, Ступица је показао необично плодну инвентивност џ сигурну редитељску руку. (Оно невероватно узвитлано врзино коло покрета и речи, оно фантастично комешање лица У њиховим тренутним додирима, сусретима и сударима, у првом чину, које је пружало верну слику безглаве непринципиелности, лажи и обмане целокупне јубиларне свите, претставља (и поред све претераности) смион редитељски покушај спољњег пројицирања оног унутрашњег хаоса у љу-

(