Naša književnost

Порука пред одлазак Т 179

Не замерите ми само

"што не могу заборавити 1 радост, ниједну бољку.

А ако ме свали борба сувише тешка, ако се више не дигнем,

ако до циља не стигнем,

понесите и моје ОЧИ,

дугу мог сузног смешка,

моју мржњу што жари,

моју љубав што зари, —

понесите све што сам сакупио

"у волшебну шумну шкољку.

9

Свако „оставља нешто што воли. Кад се кидаш од најдражег,

та рана боли.

А онај ко нема за чим да жали, на кога су само ударци пали,

у будућност носи чежњу.

Но отић' ће свако, ма најдраже кидао, ко неће нераскинут оков на глежњу, отић' ће свако ко је судбу видео,

јер зна да је домовина све.

У њој и патиш, у њој се дивиш, плачућ и смејућ се у њој живиш,

она ти тек даје и најдраже и сне. Оним што јеси она те чини,

твоје срце одјекује из сваке груде.

За живот у њој дај живот ДОМОВИНИ, | а створићемо је онаквом каква треба да буде.

Да, будући, знајте, није било лако пркосити сили која нас хоће здробити. Но нисмо плакали, нисмо чашу отклонили, свим бићем смо својим на узбуну ЗВОНИЛИ, и знали да ћемо гинути,

ал да ћемо битку добити!

_ ЈОВАН ПОПОВИЋ