Naša književnost

СУСРЕТИ о опомА

Наређење за покрет, за повлачење, стиже до коморе и технике. кад су експлозије ручних бомби већ увелико потресале шуму.

= Товари! Немој да ми се нешто заборави — данас, богме, овде нема повратка, а сутра — може да буде доцкан! — позва коњеводце Чича Михаило, пунећи своју ловачку двоцевку — поклон команданта бригаде.

Метци су већ ударали у дрвеће изнад навикнутих коња, натоварених, спремних за покрет — около су падале откинуте свеже гранчице и ударцима метака отресено лишће.

=— Полако. Придржавај товаре док изиђемо на пут.

Освртали су се с времена на време у правцу борбе, ћутећи.

Кад пређоше другу окуку широког колског пута, који се губио у тешкој сенци дебелих, бујно олисталих букава, коњ са техником одједном се пропе и уплашено стукну у страну. За њим, узнемирено подрхтавајући ноздрвама, застаде и коњ који је носио сандуке са резервном муницијом. :Г

Насред пута, надутог, огромног трбуха, са великом раном на левом боку, закрчујући пролаз, лежао је мртав коњ. Велике очне дупље биле су му већ празне — жутела се кост. Црви су већ рили Рану, прекриљујући је целу 'немирним, занесеним, прождрљивим треперењем. Златне, здепасте муве, густо збијене у необично издуженом врату убијеног коња — као опијене, као мртве, нису, се мицале. Неколико корака даље жутео се кратер од авионске бомбе.

Пристиже и коњ са завежљајима батаљонске коморе — Чича Михаило је, као увек, ишао полако, испред свог коња, не испуштајући крај конопца.

Мала колона заустави се и окрену коње десно, између дрвећа. Ноге су пропадале у житки муљ под опалим лишћем. Трагови

32