Naša književnost

464 Наша књижевност

Батаљон је био смењен, у резерви, у Лукама. Било је вече, тишина — већ је неколико дана била тишина, чак није било ни пушкарања, ни код Горажда, ни на правцу Фоче.

Стајала је близу моста, очекујући из Чајнича Јову — требало

је тамо да нађе нову пантљику за писаћу машину. Из тамних гро-_

мада четинара пут Чајнича била је свежина — ноћ је расла, велика и необична, подижући у свести, као из далеких, заборављених руина, читав један свет успомена.

Као никада до тада угледала је улице Београда, и себе у вечерњој вреви великога града, на топлом асфалту, са римском седмицом на береу, како корача поред раздраганог Косте. Његов чуперак косе штрчао је као увек, а врхови прстију, којима је узалудно покушавао да га заглади, од вечно дефектног наливпера били су, разуме се, умрљани мастилом.

На неколико дана пре но што. је сазнала да је пребачен из Спе-

цијалне полиције на Бањицу и, већ друге ноћи, стрељан, јавио јој.

се жандарм кога више никада није видела. Коста јој је писао:

·. До сада сам се осећао доста добро. Од седа — вндећено. Надам се да ђу се и од сада осећати исто тако па ма и пред митраљез изашао.

Ако се икада будемо нашли, причаћу ти много. Преживео сам за време од како смо се растали више него за двадесеттрн године свог живота. у

Знам да се волимо љубављу која је чвршћа од ичег на овоме свету, љубављу два бића која су своје животе посветила светој слободи човеченства.

Крај није далек.

Буди ми храбра и јака.“

Колико је пута читала то кратко, једино његово писмо, последњи поздрав написан руком чији је сваки трептај познавала и волела, са Тањом, увек замишљеном, тако паметном и драгом Тањом, исто тако затвореном, ишчезлом ко зна у каквом паклу, баш оних дана кад је она полазила за Сарајево...

Одједном, зачула је звиждање. Неко је, у близини, у мраку, крај куће у којој је био смештен штаб бригаде, тихо звиждао неки чудни, однекуд тако познати јој мотив.

Дах јој је скоро застао.