Naša književnost

ПИСМО ЗЕМЉАКУ У ТУЂИНИ

Знам и то — проћи ће туга ко с маглама јесењим ласте. Дођеш ли, неће бит пуст дом нит пусти катуни, алуга; видјећеш: расте

јаблан у крају твом!

Видјећеш: трактор заоре

ил небом запара здање

и љутом хриди тутњава воза пролама; ех, зоре што ће да горе

— шахтама, шахтама, шахтама! звијезде: радост сусрета

с рудником нових рудара!

Кад првим хладом сутоњим

за гору сунце урони —

бреме се спусти дуга уморна дана, и ријеч топла зазвони,

из грла пјесма потече:

ви, дани наши, и вече —

младости распјевана!

А ти,— слутиш ли, осамљен,

у дугим туђим ноћима

да билом срца за крајем чежња добу је»

Шујеш ли: то киша пада, и како се горко робује, како се горко у ноћи глувој самује;

што срце грије, што спрема,

„туђино — туго голема!“..