Naša književnost

и ~ Ен Е о ст

СБ. 71—8. тод. ту. => ВЕОГРАЋ у ЈУЛИ— АВГУСТ 1949

СЛАВА ВЛАДИМИРУ НАЗОРУ

У зору 19 јуна умро је велики хрватски и југословенски песник Владимир Назор, храбри борац за слободу и независност народа Југославије. Угасио се један светли живот, окончано је једно крупко књижевно дело.

Милиони људи наше земље примиће ову вест с тугом али и с поносом: с тугом — што од њих одлази један од највећих песника. нашега језика, уметник књижевне речи, с поносом — што је таквог песника родила ова наша земља; с тугом — што је нестало једног старог и непоколебљивог борца, с поносом — што је и тај борац био у редовима свога народа у најтежим данима његове историје — и што је лик Владимира Назора у тим голинама дивно и неизбрисиво сведочанство о славном путу наших народа.

Књижевно дело Владимира Назора веома је обимно; и као песник и као прозаик он оставља после своје полувековне књижевне делатности многе странице, које спадају у Најлепше што је написано у нашој литератури. У почецима Назоровог песничког дела нашао је свој моћни израз живот хрватскога народа под туђинском влашћу. Певајући још у првим својим делима тегобу тих дана и супротстављајући им светле визије старе словенске, паганске слободе (,„Славенске легенде“) Назор је изразио свој први гневни протест и открио главну линију, основну мисао која ће проћи: кроз читаво његово песничко дело: дубоки патриотизам, љубав према радном народу, презир према свим тлачитељима, према свима сејачима мржње и мрака, политичким, религиозним или филозофским, тежњу за срећом свога народа. Та тежња нашла је своје поетско остварење У оној силној сунчаној светлости која блешти из Назорових стихова, из његових песама о боговима, јунацима и вилама, из читаве те поезије чија је светлост у данима ропства значила позив на борбу. Утицај Назоров на напредна, национално-ослободилачка стремљења уочи Првог светског рата био је врло велик, Демократски елементи постају све виднији у Назоровим делима. Пред крај рата (1917), настаје његова класична „Шикара“, која је симбол народа — пука што осваја своје место под сунцем где су некад стајали силници:

Мре наша шума. Од брадве већ падоше Бор и храст, давно, први;

А оно мало, што је од ње остало, Расточили су црви.