Naša književnost

Још амо тамо нека стабла самотна Сва гњила увис стрче;

Кад вјетар духне, зибљу се к'о авети, И гране им се крше.

Мру дивови, а гдје су расли силници, Из безброј силних клица ·

Пук нов већ ниче уз глас нових извора И уз пјев нових птица.

У лирици Назоровој ова тежња за светлим пространствима транспонована је на план песникове личности, али баш зато она буди иста осећања, исте мисли, исту чежњу за слободом.

У старој Југославији Назор је продужио да пева о слободи, да тражи светлост које није било.

Светлост је Владимир Назор угледао у данима кад су народи Југославије, под 'руководством Комунистичке партије дигли заставу оружгног устанка против окупатора. У суморни децембарски дан 1942, Владимир Назор остварује најлепшу песму свога живота: у шездесет и седмој години он се пробија из окупираног Бан греба на ослобођену територију да би се потпуно прикључио народу који се бори, Револуцији. Пролази с народним борцима стотине километара, ствара песме које народ пева у боју. Прва његова књига песама у којој је тражио светлост у далеким данима историје наших народа биле су његове „Славенске легенде“, а последња у којој је опевао нађену светлост су његове „Легенде о другу Титу.“

Народ је пригрлио и усвојио дело Владимира Назора и у ослобођеној Хрватској изабрао га за претседника Президијума Сабора Народне Републике Хрватске,

У данима напада на изградњу социјализма у нашој земљи, Владимир Назор је још једанпут доказао потпуну повезаност са својим народом, Последњи његови стихови (штампани у јануарском броју „Хрватског кола“) потврђују његову веру у победу наше праведне ствари.

У својим-последњим тренуцима, непосредно пред смрт, велики песник Назор, као и његов велики друг Жупанчић, изражава гргнитно чврсто уверење, нове, Титове Југославије у пуну победу светлих принципа равноправности народа у социјализму.

Своје нас земље хранио је кремен, Од свога сока градили смо срч, И никада нас укочила није Мрзлина страха ил здвајања грч.

— –— — — — о

ода