Naša književnost

ПИ

Прилози проучавању Ст. М. Љубише 205

рију, да се тамо утврде и окамене, можда смо донекле осетили. Но ла би ствар још боље, и потпуно разумели, треба направити нов корак, треба пронаћи извор и Јовановићевој погрешној вести, коју су, наравно, после њега сви примали и даље разносили. — У првом тренутку није сасвим јасно како је Јовановић дошао до свога обавештења. Али морамо претпоставити да га није ни он, без неког варљивог основа, сасвим измислио. Зато би, значи, требало сад само наћи тај његов извор. Да покушамо. Најпре морамо помислити да је он можда у Српској зори. Но да ли је таког Уредник Српске зоре, Виловски, у сваком случају, ни у својим успоменама“), ни у засебној књижици коју је објавио о Љубиши»), ниједном речју то не помиње. Што је још занимљивије, и он сам, пишући своје успомене после Јовановићевог чланка, све податке о ЈЉубишину књижевном раду, уколико нису у вези са Српском зором, узима од Јовановића. Љубишина цртица Суд добрих људи, међутим, објављена је у деветом, септембарском броју Српске зоре за 1879 годину (с. 168169). Није пропраћена никаквом примедбом ни на странама на којима је штампана, ни у белешкама на крају броја. Значи, Јовановић није ту могао наћи тај свој извор. Не, доиста, његов извор и није ту, у деветом, већ још у првом, јануарском броју часописа. Он се налази управо међу белешкама на последњој страни, где уредништво даје обећање читаоцима шта ће све донети у току године, па поред осталог каже и ово: „Не смемо пропустити ову прилику, а да не споменемо, да ћемо у овој години штампати још нештампане рукописе нашег незаборављеног пријатеља и сараденика Стјепана Митровог Љубише, аи све остале приче његове, које нису штампане ћирилицом“.6) Самој белешци, као таквој, нема се стварно шта замерити. Ни обећању датом у њој; њега је уредништво испунило. Од нештампаних рукописа ЈЉубишиних оно је донело три последња, заостала, Причања Вука Дојчевића: ХХХУ Где је слоге ту. је и напретка, ХХХМГ Док се вукови кољу, чобани мирују, и ХХХУП Ти си владика који веже и дријеши. Од раније штампаних оно је прештампало: Крађу и прекрађу звона, Попа Андровића новог Обилића, и Суд добрих људи. Ни за једну ствар појединачно оно није давало нових и накнадних обавештења. На пример: ово је са досад необјављена рукописа. Или: ово је прештампано одатле и одатле. Грешка Љубомира Јовановића је, дакле, што је, не знајући да јг Суд добрих људи раније штампан, и не проверавајући ту ствар даље, своје незнање и необавештеност узео као стварност и истину. А свима који су дашли за њим било је много лакше да му верују, но да сами траже и проверавају.

У) Т. Стефановић Виловски: Моје успомене, Сремски Карловци 1907. 5) Т. Стефановић Виловски: Стјепан Митров Љубиша. Успомене и утисци. Друго издање. Котор, 1908. чланка, све податке о ЈЉубишину књижевном раду, уколико нису у 5) Курзив у навсду мој.

А о а а ди

ке

а. |