Naša književnost

МИ

Е пр

де увуче

206 Књижевност

Посмртна Јовановићева освета према онима ко ји су се његовим радом служили не помињући његово име доста је свирепа, нема сумње. Она се не завршава на овоме што је малочас речено, већ се наставља. Да се уверимо у то, морамо се поново вратити Живојиновићу. У својој студији он пише: „„Љубишине приповетке штампане су прво у ондашњим повременим публикацијама. Највећим делом у РибђгомтКки и Хађауп ки Магоде Знопсе (Шћепан Мали, продаја патријаре Бркића, Кањош Мацедоновић, Бока Которска, Поп Ки: 1875 у РпроуђезН стпорогеКе # риштог5ке; 1875 у Отаџбини, књ. Андровић нови Обилић, Крађа и прекрађа звона)“...7) Као што је обично кад је реч о познатим, давно утврђеним историским чињеницама (Душанову Законику, Косовском боју, или можда Хатишерифу) за које би било смешно позивати се на изворе, Живојиновић бележи просто: ЈБубишине приповетке су штампане прво у ондашњим повременим публикацијама. А пошто је, како му се чини, стварно реч само о једној, он је, да не буде пометње, именује: РиЂгоушк, хађамтк... Онда поименце набраја све што је у њој прво штампано, па и „Попа Андровића новог Обилића“ и „Крађу и прекрађу звона“. Наравно, сви ти кратки библиографски подаци из предговора, о којима је досад било речи, дати су у пуној опширности тамо где им је право место, то јест у садржају прве књиге Љубишиних Целокупних дела. Тако код приповетке „Поп Андровић нови Обилић“ тамо стоји: „Прво 1874 у РПибђгоушки; потом 1875 у Ргромцези сгпортогзке ! рптогзке; 1875 у Отаџбини, књ. Ш“. Код приповетке „Крађа и прекрађа звона“: „Прво 1874 у ПиргоушкКи; 1875 у Рпромцезн сгпосогзке ! риштогзке; 1875 у Отаџбини, књ. Ше — Само, заборављено је рећи, и то је штета, да првенство за сва ова обавештења припада АИ Он је био први који је написао; „Још је штампао „Попа Андровића новог Обилића“ и „Крађу и прекрађу звона“ (обе у »РиђгоупКки« за 1874).) За њим су после скоро сви то само понављали, ваљда као историску истину коју је утврдио један историчар. Скоро сви, па и Живојиновић. Нико, разуме се, ни да помисли: а ако није» ... Како није» Шта нијег Па то, на пример: ако РиђгоуткК, будући повремена публикација, за годину 1874 можда уопште није ни изишаог Уосталом, свеједно, нека је изишао: шта нама то вреди, ако те приповетке, поред свих досад записаних уверавања, нису у њему тада штампан е2 Надам се како се морамо сложити да би било прилично глупо, па ваљда У немогућно, да су штампане и те, кад сви они кажу, 1874, па онда поново 1876 године! А ове последње, то јест 1876 године, оне се збиља налазе у Оиђгомшки, и то Поп Андровић нови Обилић од стране 1—32, а Крађа и прекрађа звона од стране 147 до 155!

Тако, дакле2 .. Па то не изгледа да ваља!.. На жалост. Читава ова тако лепо удешена библиографија, значи, мора да се мења.

УН. д,с. ХХМ..