Naša književnost

Прилози проучавању Ст. М. Љубише 207

То јест, мора да се прави нова. Да то није згодно, тешко би се могло порећи. Да није ни пријатно, и то би се морало признати. Али да у њој нешто није било у реду, могао је, ако се не варам, да примети и сам Живојиновић. Како је могаог И по чему2 Па, по једној, мислим, значајној појединости: признати стручњаци са Приморја, књижевници, критичари и земљаци ЈЂубишини, Љубомир Јовановић и Марко Цар нису се слагали међу собом. Како је могућно да Живојиновић не запази ту појединостг Није, надам се, нимало вероватно да му се она учинила недостојна његове процењивачке пажње! Шта је, међутим, с обзиром на поменуту спорну појединост, рекао први признати стручњак, видели смо. А ево шта је, по истом питању, изволео рећи овај други: „Поп Андровић нови Обилић и Крађа и прекрађа звона, издане у календару Матице далматинске за г. 1874“.%) — Кад по истој ствари, дакле, један ауторитет каже једно, а други друго, није ли већ и на први поглед јасно да обојица не могу никако, у исти мах, имати правог Од њих мора да греши или један или други, уколико, то јест, обојица не говоре онако — напамет.

Преко овог сукоба ауторитета Живојиновић је прешао као да он уопште не постоји. Или је, могућно, направио свој избор: указао је одлучно поверење Љуби Јовановићу, док се о сиренски глас Марка Цара просто оглушио. У одбрану Живојиновићевог избора, и у питање његове ваљаности, потребно је одмах навести два јака разлога. Први је његова доследна верност првобитном извору који је прећутно али захвално следовао у свим вестима. Други је заклањање, нарочито при овој појединости, за још један ауторитет: Љубишу. И збиља, ако писцу, кад говори о себи и својим радовима, дозволимо такође неки ауторитет, онда је крајње време да на поменута два додамо и трећи, ЈЉубишин. У предговору првог издања својих Приповијести (1875, код Претнера у Дубровнику), овај тврди: „Пет су од њих биле први пут објављене дубровачкијем Забавником, једна Коледаром далматинске Матице, а последња биоградском Отаџбином“. То јест, по тврђењу самога писца, самога Љубише, свега једна приповетка је објављена „Коледаром далматинске Матице“ (не две, зашта се залаже и стоји добар уважени Марко Цар), и свега једна, „последња биоградском Отаџбином“ (а та последња је „Проклети кам“), док би осталих пет било штампано „дубровачкијем Забавником“. Љубишино обавештење је, дакле, врло јасно, па опет, кад се боље загледа, нешто мутно: рачун се никако не слаже: нема пет приповедака штампаних прва пут у Дубровнику, забавнику! Прва неизбежна претпоставка је да су сви који су о Љубиши писгли врло добро знали за овај његов предговор. Друга природна претпоставка је да сваки писац сам најбоље зна, и мора знати, где је шта објавио, па нас најбоље

8) Марко Цар: Предговор Приповијестима : СКЗ 177, Београд, 1924, с. ХИ.

ар рт а лаке

„ара 1 ~ а