Naša književnost

208 Књижевност

у то може и упутити: ако само хоће, наравно, пошто се не може сасвим искључити ни та могућност да каткад преовладају извесни лични и можда политички разлози и потребе да се пуна и права истина мало искриви, поткреше, дотера и углади за свакодневну прођу и потрошњу! ЈЉубомир Јовановић, очигледно, био је први који је пуно своје поверење поклонио писцу: отуда по њему, као и код Љубише, прво издање Приповијести садржи једну приповетку штампану у коледару („Скочидјевојка“), једну у Отаџбини („Проклети кам“), остало у Забавнику. Јовановићевим (и Љубишиним) трагом пошли су: Јован Скерлић, Велимир Живојиновић, и тако даље, да не набрајамо целу ту изабрану чету. Ми смо се, међутим, већ осведочили да су две од тих пет, штампаних тобож првоу Дубровнику, забавнику, стварно објављене у њему тек 1876: то јест, после изласка збирке од 1875 године. Где су онда оне прво штампанег.. Једини Марко Цар је, својим недвосмислено заузетим ставом против ЈБубишина тврђења, остао засад усамљен. Мако ми је тај његов изазивачки и борачки став јако симпатичан, ипак не могу да му се придружим. До Календара Матице далматинске никако, на жалост, нисам могао да дођем. Кога већ нисам молио и преклињао од оних који су путовали за Дубровник и Загреб да га потраже и виде тамо по библиотекама, па све узалуд! А да поверујем на реч многог поверења достојном Марку Цару, доиста би ми било незгодно. Једно, што би се и он сам, као критичар, морао побунити против таквог некритичког поступка. А друго, зато што-ми је поприлично тешко да поверујем како је Дубровник од 1876 и трећи пут прештампао Попа Андровића новог Обилића иКрађу и прекрађу звона, кад су они — како Марко Цар каже — већ једанпут објављени у коледару 1874, а други пут у збирци код Претнера. 1875 године!10)

П

Колико би то збиља било пријатно, после свих ових лутања и грешења, да нас је Живојиновић извео једном на чистину, да одах-

19) Кад је овај напис већ био потпуно завршен, дуго тражено и ватрено прижељкивано обавештење најзад је приспело да потврди моју претпоставку. Временски последњи међу онима које сам молио да нађу и погледају календаре Матице далматинске био је Синиша Пауновић, уредник „Политике“, кад је полазио, последњих дана децембра 1949, у Загреб на конгрес књижевника. Његовим заузимањем, доиста, Свеучилишна књижница у Загребу послала му је, 19 јануара 1950, писмо бр. 18/1950 ове садржине:

„Ма Мае ггаХепје ода 1. 1. 1950. ргегједан зто Кајепдаге Које је 1хдауаја Манса датанпзка, 1 чеуга да и стод. 1873. тпа рпроуцека ЗКос јеуојка Роујез са рабтоузка па так ребпаефога ујека. Рофрапо 5. Глшњбка. бат шта рјезта Родгитиза. Розгђјепо 62 Апозба. Рогркапо 5. 16 ЏО годин 1874 пета гба од Бјиђке... — Џрпауше у: Мако Којп1е.“

Овоме писму, снабдевеном регистарским бројем 18, печатом Свеучилишне књижнице у Загребу и потписом њеног управитеља, нема се шта додати. Његова садржина неуколико не мења садржину мога написа: напротив, само је поткрепљује .