Naša književnost

214 Књижевност

лазу, и по слову прогласа тога налаза. сви остали написи ЈЉубишини, од малог значаја, како му се чинило, и кад би се знали, за књижевну физиономију овога писца су „свакојако ирелевантни“.

„Свакојако ирелевантни > Може бити. Но ако нису» Него су чак занимљиви и значајни Како онда питање да решимо2 — Вероватно, како треба и како мора да се реши. Али овом приликом ја у то решавање нећу улазити. Задовољићу се тиме што ћу ствар просто изложити и на питање указати.

Суд добрих људњо којем је с разлогом већ морало бити речи, није једина Љубишина приповетка штампана у Ргауџ за 1873 годину. Њих има још две. И ниједна није објављена анонимно. Наравно, за њих досад није знао ниједан издавач, што није нимало чудно, пошто, људи трговци, ранији издавачи код нас никад нису ни знали шта издају. Чудније је да за њих нису знали ни приређивачи тих издања. За њих није знао ни Љубишин син. За њих није знао ни Љуба Јовановић, главни ауторитет и осветнички извор за све касније Љубишине биографе и критичаре. За њих није знао ни Марко Цар. Па, разуме се, ни Велимир Живојиновић. Због тога те приповетке нису ушле ни у једну досад штампану збирку, па ни у такозвана Целокупна дела Ст. М. Љубише. Обе оне, међутим, имају исти, заједнички главан наслов: Суд добрих Љу ди. Само док прва, поред тог општег, има и свој посебни наслов, који јој даје и посебно, право име: Крађа (као што она која је већ ушла у збирке има: Гра беж дјевојачки), дотле ова друга, или штампарском грешком листа у којем је штампана, или Љубишниним случајним заборавом, остала је без имена. Прва од њих, Крађа, изишла јеу Ргауп од 30 липња 1873 (с. 76—78); а друга, безимена, у броју од 30 српња (с. 108—118). — Све три, дакле, објављене су у истој години: Кр ађа у трећем, безимена у четвртом, а Грабеж дјевојачки у шестом броју. Све три, као што је речено, имају исти општи наслов. Све три су, садржином и обликом, донекле сличне. Све три приказују предмете који долазе на суђење пред обичајни народни суд добрих људи. У првој, као што јој и име каже, тај предмет је крађа, и то крађа коза. У другој, безименој, у одбрани мужа нехотице рањена жена умрла је од ране која јој се дала на зло, и њен брат се јавља као тужилац који гони убицу. У трећој, и познатој, то је отмица девојке. И заједнички главни наслов, и начин на који су све три приповетке рађене, упућују на очигледност: Љубишина замисао у једном тренутку морала је бити да што већи број оваквих суђења обради и прикаже, па касније можда објави и у књизи. Стварно, међутим, он је од те замисли после одустао: колико се брзо за њу загрејао, толико се брзо и охладио. Само неку годину потом, као што знамо, он се прихватио једне друге која му се, свеједно са колико разлога, учинила боља и њега достојнија: оне остварене у Причањима Вука Дојчевића.

Хоће ли Живојиновић и сад остати при своме чврстом мишљењу да је то „ирелевантно“ Не знам. Нећу да нагађам, а нећу ни да