Naša književnost

РТ РЕ

„и

|

МИА И" 2 ШМ

ај

260 Књижевност

»

Да ли је заиста тако лако наћи тај пут, да ли је довољно „широко отворених очију“ гледати живот око себе2 Да ли је лако доћи до тих „образаца лирског одраза наших дана“, које Мимица није нашао у стиховима Весне Парун= Многи наши песници били су на Прузи, и „гледали широко отворених очију данашњу изградњу социјализма у нашој земљи“, па ипак нису дали те обрасце лирског одраза наших дана; међу тим стиховима о Прузи можда су још и понајбољи они које је дала Весна Парун. Свакако да се ти песници, као и Весна Парун, „нису упили чвршће у ово наше догађање“. Али да ли је тиме и све речено

Много је таквих питања, и на њих се не може одговорити ако критичар има унапред готове формуле, своје „или-или“ алтернативе по којима класификује песнике. А песнике, поготову данас, тешко је класификовати, јер сви они још увек траже те „обрасце лирског одраза наших дана“, и сами најбоље знају да „пут до истинског умјетничког одражавања нашег херојског времена“, пут до новог, социјалистичког, реализма није лако наћи, и онда када се живот гледа широко отворених очију. „А то тражење живота — писао је Отон Жупанчич — мора бити многострано, јер је живот тако многостран: њега треба тражити не само сновима, како га је тражила романтика, већ и мишљу; не само мишљу, како га је тражио рационализам, већ и вољом; не само вољом ... већ — свиме, душом и телом, страхом и надом, радошћу и тугом, чежњом и вољом — здравим инстинктима непокварене природе“.

Свој приказ нове збирке песама Весне ПЏарун Мимица завршава овим речима;

„Весна Парун није дакле у себи рашчистила нека основна питања наше стварности. Данашњем нашем херојском времену даје се читавог себе и све своје жеље, а не само дио себе и својих жеља и нетко, тко још није за себе изградио личну етику у таквом смислу, мора и даље да се чврсто клеше. Пришавши данашњем времену с једном малограђанском предрасудом да је оно лијепо и радосно, али да би љепше било кад би људи расли тихо попут биља, Весна Парун схваћа смисао наших дана на свој, особен начин:

Јер морамо остати будни и одважни, ми живи, у ронилачком звону, крај растворена гроба,

и морамо понијети удес за који нисмо криви,

и свршити задатак што нам га намијени доба.

И ако је у нама љубав, љубав нека нас чека. Заковати све лађе, све вјетрове у доку.

И спавати у седлу, и ноћити крај тенка,

с мржњом до грла, са стражама у оку.

И бити у опрезу срне, у скоку бјелоушке,

и љути вршак пјесме мочити у сачму.

И док је пред нама крв, и док нас гледају пушке, нека руке наше хљеб спокоја не начму.

(Са свјетиљком у руци)

Чему тај мазохизамг Какав је то „удес“ што га ми морамо „понијети“ 2 Зашто би љубав чекала, зашто би заковали лађе Не! Ми никада не ћемо свршити задатак у оном смислу, како то мисли Весна Парун“ итд.