Naša književnost

Ко Ели о 2 во н-о с -Е

св. 4 ТОП. У БЕОГРАД АПРИЛ 1950 и

ДОКУЧИВО — НЕРАЗЛУЧИВО

На једној изложби као што је изложба Југословенске средњовековне уметности, не може се одредити шта на првом месту пада у очи — да ли уметност у правом смислу речи или њено дубље значење: њено људско значење.

Оно што је ту необично, то је невероватна разноликост. И сама је та разноликост чудна. Наилази се, доиста, у њој на многе струје на многе утицаје; за археолога, колико и за историчара, мора бити веома привлачно да следи токове тих струја, да открива порекло тих утицаја (где се и зашто Византија овде спаја са Шартром, а тамо Рим са Брижом, а на другом месту Атина са Вероном). Можда је још узбудљивије видети пећинског човека покрај генијалног скулптора из Рампијона; или да се једно према другом нађу — рађени у току истог века — преистириски јелен и Донателови коњи; најпрецизнији реализам са најформалистичкијим самболизмом. Човеку се чини да се налази пред тајнама које још нису све разјашњене. То је, поновимо, посао археолога. За обичног поштеног човека (то ће рећи | незналицу) издваја се битно питање; шта- је уметност

Јер ако уметност може бити у исти мах, и идеографички лик са надгробног камена у Радимљу, са огромном и спљоштеном пикасовском руком, трипут широм од главе као дугме, — и мотиви са портала Трогирске катедрале, који ни у чем не заостају иза мотива у Везелеу; још боље, ако се на надгробним монолитима тих истих некропола могу наћи људи, животиње и ратници као са дечјих дртежа (они су из ХТУ века) и префињени мотиви са надгробног споменика у Згошћу (из ХШ века); ако уметност једног истог краја, у истој временској епоси, може дати једно крај другог проклету жену из Високог (могла би бити Кранахова); дивног арханђела из Милешева, достојног Тинторета или Леонарда; мртву природу са Тајне вечере у Пећи, коју би Брак признао као своју; портрет као Ван Гогов у Нерезију; потресан призор Покоља невине. деце, дело кичице као неког хиндуског Гоје; формалне литије светаца и традицијом освештаних анђела из Сопоћана или Охрида, и Мајку божју (из ХП века) реализма оштрог као код немачких примитиваца — ако су сви ти облици уметности, сви ти противуречни облици, могли да живе један покрај другог, каква је то поука за нас! Та поука је одговор на све високо-