Naša književnost

ЋУТАЊЕ МОРА

Ло

Угасимо најпре ову светлост, како бисмо упалили потом светлост живота...

Отело

Нисмо видели кад се вратио. Али смо знали да је ту. Присуство госта у кући осећа се по многим знацима. Оно се осећа чак и онда кад је гост невидљив. Међутим дуго, дуже од једне седмице, нисмо га видели.

Да ли да признамр Ово ми отсуство. није давало мира. Мислио сам стално на њега. Осећао сам као неко жаљење и неку врсту узне-. мирења. Ни синовица ни ја нисмо о њему говорили, Али кад бисмо понекад увече чули како његови неједнаки кораци тупо одзвањају горе, у соби, примећивао сам јасно по тврдоглавој трудољубивости с којом је она пријањала уз свој рад и извесним финим цртама на њеном лицу, које су јој давале двојаки израз намргођености и усретсређене пажње, да ни она није била далеко од мисли сличних мо јима.

Једног дана морао сам да идем у Командантуру ради објаве аутомобилеских гума. Док сам испуњавао формулар који су ми били дали, Вернер фон Ебренак изиђе из своје канцеларије. Није ме одмах спазио. Обратио се нареднику који је седео за једним малим стотом, испред великог огледала на зиду, и нешто му говорио. Чуо сам његов безбојни глас, с отегнутим, пева јућим, модулацијама. Иако више нисам имао шта да радим, остао сам и даље на свом месту, ни сам не знам зашто, чудесно узбуђен и очекујући као неки расплет догађаја- Видео сам његово лице у огледалу; изгледало ми је бледо и уморно. Он подиже очи, спусти их на мо је, и ми се гледасмо тако добре две секунде, Он се затим изненадно окрену на петама и нађе се очи у очи са мном. Његове се усне тада растворише на пола, и'он лагано подиже једну руку, али је скоро одмах спусти. Скоро неприметно, он климну главом према мени, али је у томе поздраву било неке дирљиве неодлучности, као да је говорио у себи: не! не!, не испуштајући ме ипак из очију. Потом, оборивши поглед, начини мали наклон, и, храмљући, врати се у своју канцеларију, затворивши за собом врата. | р