Naša književnost

Ћутање мора г · а: 139

Ни речи о томе нисам рекао синовици. Али жене предосећају као мачке. Цело то вече она није престајала да подиже поглед са свога рада; чинила је то сваког тренутка, упућујући га према мени

· трудећи се да прочита штогод на моме лицу, ко је сам се ја усиљавао да одржим безизразним и 'неосетљивим, пућкајући марљиво кроз чибук моје луле. На крају, као да је била преуморена, она отпусти руке и, свијајући платно, затражи допуст да иде да легне раније

· Благо је превукла два прста преко чела, као да је хтела одагнати главобољу. Кад ме је пољубила у образ, учинило ми се да прочитах _ у њеним лепим сивим очима прекор и тешку тугу. Кад је отишла. ссетих да ме обузе неки глулави гнев: гнев што сам глуп и што имам тлупу синовицу. Шта је значила сва та глупавосте Нисам умес одговорити. Али ако је све ово била бесмислица, њене'су жиле морало бити зрло дубоке. |

Три дана касније, баш кад смо довршавали кафу, чусмо неправилан бат познатих корака, који се овога пута неоспорно ближис према нама. Сетих се изненадно оне прве зимске вечери, шест месеци уназад, кад су се ови кораци огласили први пут, Помислих: „Данас такође пада киша“. Киша је падала обилно од јутра до мрака, правилна и упорна, и натапала је све уокруг, увлачећи у унутрашњост куће неку хладну и влажну атмосферу. Синовица је била. пребацила преко рамена свој свилени шал, извезен словима између којих су се десет немирних руку, које је нацртао Жан Кокто, узајамно показивале са меканошћу у покретима; ја сам грејао прсте на глави своје луле, = а били смо у месецу јулу.

Кораци пређоше кроз претсобље и почеше слазити низ стетвенице, које су под њима шкрипале. Човек је силазио полако, са спорошћу која је постајала све већа и већа, али не као неко који оклева, него као неко чија воља претрпљу је искушење које је исцрпљује. (Синовица је била подигла главу, и гледала ме за све то време по-

· гледом прозирним и нељудским, који је личио на поглед сове и који није скидала са мене. И кад је последњи басамак запцвилео под његовим стопама и кад је дуга тишина уследила-за њима, њен поглед одлете, њени се очни капци отромбољише, глава јој клону и цело јој се тело завали у фотељу, уморно. |

· Не верујем да је та тишина трајала дуже од неколико секунди. Али то су биле дуге секунде. Чинило ми се да сам видео човека с оне стране врата, с кажипрстом подигнутим и спремним да закуда, али који је одлагао тренутак када ће се, закупавши, обавезати за целу будућност... Најзад, он закуца. Но он то није учинио ни тихо, као неко који оклева, ни пренагљено, као неко који је победио своју стидљивост, већ је дао три удара пуна и одмерена, сигурна и смирена, три удара за које би се рекло да су произишла из једне неопозиве одлуке воље. Очекивао сам да ће се, као рани зе, врата одмах отворити. Али не: она остадоше затворена! Мене тада обузе нека неукротљива узнемиреност, нервоза која се, поред пламене љубопитљивости,, компликовала још неодређеношћу противуречних и супротних жеља,

Х 2