Naša književnost

140: = | с | Књижевност

и коју је свака од секунди које су отипале — изгледало ми је, са прогресивном ужурбаношћу водопада, — чинила још нејаснијом и још безизлазнијом. Да ли је требало одговорити» Зашто та. промена Зашто је чекао да ми вечерас сломимо ову нашу тишину, према којој је и сам, својим претходним држањем, показивао колико је одобравао њену спасоносну упорностг Која су имала бити вечерас, — вечерас, — правила понашања које је достојанство од нас захтевало да усвојимог “ 0 - |

Погледах у синовицу, не бих ли у њеним очима нашао било одо-_ брење, било који други -знак. Али све што нађох на њој, беше једино њен профил. Она је гледала нетремице у кваку на вратима. Гледала је оним непокретним погледом сове који сам на њој већ раније приметио. Била је врло бледа. Њена се горња усна тада подиже, откривши дивну белу пругу њених зуба, у грчу пуном уздржаног бола. Ја се, испред те присне и изненадно обелодањене драме, која је кудикамо превазилазила моје доброћудно узнемирење и моје шеврдање, осетих савршено немоћан. У томе тренутку два се нова куцња поновише — само два — оба слаба и брза, — и моја синовица рече: _ | — Он ситурно одлази... — гласом дубоким и тако савршено обесхрабреним да ја нисам могао чекати дуже, већ рекох гласно и јасно: ~

= Уђите, господине! Е

Зашто додадох „господине“> Да ли зато да бих показао да, позивам човека а не непријатељског официра Или да бих, напротив, показао да знам ко је закуцао и да сам се заиста баш њему обратиог Не знам. Но свеједно. Остаје чињеница да сам рекао: уђите, господине; и да је он ушао.

Очекивао сам да ћу га видети у цивилу, но он је био у униформи. Рекао бих чак да је тада био у униформи више него икад,

„ако би се на тај начин разумело да ми је изгледало да је био ста-

вио униформу у чврстој намери да је моја синовица и ја добро запамтимо и дубоко урежемо у памети, Ушавши, гурнуо је врата уза зид и остао, прав као свећа, између рагастова; био је тако прав и укрућен, да сам скоро почео сумњати да је то био она ј исти човек, приметивши уосталом тек тада колико је чудно личио на глумца Луја Жувеа. Остао је тако неколико секунди, усправан, крут и нем, стопала мало растављених, руку које су му тромо падале низ тело, и лица тако хладног, тако савршено безизразног, да ми се чинило да се ни најмање осећање није иза њега крило.

Како сам седео у својој дубокој фотељи и како ми је лице било на висини његове леве руке, могао сам да посматрам ту руку натенане. Узбудљиви призор који ми је она пружала и којим је тако дирљиво демантовала целокупно држање човеково, привуче моју пажњу, и моје очи осташе дуго, као приковане, на њој. Уверих се

лога дана да рука може, за онога који зна да је посматра, одража-

вати душевна стања исто онако као и лице — исто онако добро,

Га