Naša književnost

Ћутање мора - _ 6 - 141

па и боље него лице —, јер је она од овога много мање подложна

"контроли воље. Прсти те руке су се испружали и савијали, стезали и хватали грчевито и нервозно; и док су они до ситница издавали његову унутрашњу борбу, лице и цело његово тело остали су савршено непокретни и савршено крути.

Потом, његове очи као да одједном оживеше, и он их за тренутак спусти на мене. Мени се тада учини као да ме вребају страшне очи соколове, очи које су блистале под крутим и широко отвореним капцима, крутим и изгужваним као у неког који је провео многе ноћи без сна. С мене, оне пређоше на моју синовицу, коју отада па све до краја неће напуштати више. Његова се рука најзад умири, прсти му осташе савијени и згрчени на длану; он отвори уста (растављајући се, његове усне начинише шум грлипа-нагло отворене празне боце) и рече, гласом који је био пригушенији него икад:

— Морам да разговарам с вама врло озбиљно.

Сивовица је седела тачно према њему, али је главу држала погнуто. Обавијала је око прстију вунени конац са клупчета које се. одвијало, котрљајући се по тепиху. Овај бесмислени посао био је без сумње једини који је могао да се сложи с њеном тобожњом равнодушношћу и да је поштеди од стида.

Официр настави. Напор који је притом чинио, био је тако упадљив, да је изгледало као да га врши по цену живота:

— Све што сам рекао за време ових шест месеци, све што су

зидови ове одаје чули... — Он је дисао дубоко, с напором астматичара. Са задржаним ваздухом у плућима: — треба .. . Са издах“, нутим: — треба заборавити. - 5

Девојка тада опусти руке на крило, и оне остадоше. непокретне и беспомоћне, као насукане барке на песковитом жалу; затим подиже главу и, први пут, спусти на 1 поглед својих модрих очију. _ ,

= Оћ зејсћ" ел таећен) = рече он, скоро Па са (Ја сам га једва чуо.) И као да његове очи заиста нису могле поднети оветлост њеног погледа, он их заклони шаком. То потраја две секунде. Затим, он склони руку, али му очни капци остадоше оборени: сада је био ред на њега да држи поглед оборен према поду. Његове усне направише исти онај шум грлића, као малочас, и он настави, гласом који је био неподношљиво пригушен и безбојан:

— Видео сам оне људе... победиоце.

Потом, након неколико секунди, гласом још нижим:

– Разговарао сам с њима.

И најзад шапћући, споро и с горчином:

= Ови су се спрдали са мном.

Он подиже очи према мени и замишљено климну трипута неприметно главом. Затим затвори очи и настави:

=) Ох, каква светлост! — На немачком у оригиналу. — Нап. прев.

3 Књижевност #