Naša književnost

142 Књижевност

= Рекли су: „Ви нисте разумели да их ми вучемо за нос“ Да, (они су рекли то. Тачно то. Мт ргеПеп је Рекли су даље: „Ви сигурно не замишљате "да ћемо ми бити такви тлупаци да пустимо Француску да се подигне на нашој граници» Нер“ Смејали су се потом грохотом и тапкали ме весело по плећима, гледајући ме-право у лице: „Ми нисмо музичари!“ — Његов глас, изговарајући ове последње речи, био је пун неког тамног презира; нисам могао знати да ли је тај презир изражавао његова сопствена осећања према тим људима или је пак преносио тон речи ових последњих.

— Онда сам ја говорио, дуго и жестоко. Они су за то време зинили: „, Те! Те! Те!“ Потом су рекли: „Политика није песнички сан. Зашто мислите да смо ми ратовали» За њиховог старог Маршала» А онда су се опет смејали: „Ми нисмо ни будале ни лудаци: ми имамо прилику да срушимо Француску, и она ће то бити. И не само њена моћ, него и њена душа, Нарочито њена душа. Њена душа је највећа опасност. То је наш посао овога тренутка. Не заносите се, драги пријатељу! Ми ћемо је претворити у трулеж нашим осмесима 8 нашим стрпљењем. Ми ћемо од ње начинити кучку која Пе пузитв пред нашим ногама.“

Он заћута. Изгледао је задихан. Стезао је вилице са таквом нервозом и снагом да су му јагодице биле отскочиле као детиње песнице, а једна вена, дебела и кривудава кад глиста, тукла му је под слепоочницом. Изненада, сва кожа на његовом лицу запгра у некој врсти поткожног подрхтавања, као што чини дах поветарца на језеру, као што се, с првим мехуровима, стврдњава повлака на површини млека које се кува. Његове очи заронише у модре и раширене очи моје синовице, и он рече, гласом спорим и скрханим:

__— Нема наде. | | Е

Потом гласом који је био још нижи, још пригушенији и још неодлучнији, као да га је та неподношљива, али истинита, чињеница страховито мучила: ;

= Нема наде. Нема наде.

_ И изненада, гласом неочекивано подигнутим и снажним ми, на дгоје велико запрепашћење, звонким и. јасним, као врисак трубе, као крик, он понови:

___— Нема наде!

Потом, наста тишина.

Учини ми се да. се насмејао. Његово чело, измучено патњом. личило је на паламар. Усне су му подрхтавале, као усне болесника, грозничаве и бледе. Он настави: |

= Они су ме укорили. Били су скоро гневни: „Видите! Видите и сами колико је волите! У томе је зло, у томе је велика Опасност! Но ми ћемо излечити Европу од те куге! Ми ћемо је опрати од тога отрова!“ Они су ми потом све објаснили. Ох, ништа ми нису затајили. Они ласкају вашим писцима, али у исто време у Белгији, у Холандији, у свима земљама које окупирају наше трупе, они су већ поставили баријере. Ниједна француска књига не може више проћи.