Naša književnost

Исповест 5 5 163

чему, већ да ступимо у задругу код Босанаца. То је био наш предлог Зашто да га одбацујемо самиг Ми смо добро размислили пре него што смо предлог дали. Ако не може, не може! У реду! Смислићемо нешто друго. Можда ћемо се решити да идемо и код малог Живка. Но, треба нам времена. Преко колена нећемо преломити. Никад нисмо тако ни радили. -

Скоро сви углас одобрише Алексине речи. Затражили су да се коначна одлука одгоди. Жарко и Дина су пристали. Били су нерасположени обојица. Њихово саветовање са нама није донело, као што се види, никаква рода. Бадава смо се само скупљали.

— Не видим, људи, код вас једну ствар — рече Жара на поласку. — А то је чврсто уверење и одлуку да ступите на пут задругарства. Не узмите за зло, али код вас се види исувише само то да сте смишљали и омишљате како да се извучете из свог положаја са што мање штете. А прави дух задругарства и схватање потребе колективне обраде земље, то се код вас не види. Јер, зар бисте иначе одбили да образујете самосталну задругу.

Кад смо испраћали госте, рече мени Дина, секретар: — Добро, Максо! Зар си и ти против самосталне задруге»

Ја нисам могао одмах накратко да одговорим, али оно што јесам, рекао сам:

— Велика је то одговорност за нас! И мислим да не би било добро. Велика одговорност.

Прођоше скоро три недеље. Нико више не покреће ништа по том питању. Босанци се већ и удружили у своју задругу, а пролећу се јављају знаци. Треба, богме, пожурити. Неки од наших пријатеља већ се спремише на пролећно орање, махнувши руком. Нема ништа од свега! Терај испочетка по своме, па како ти буде. Уто, ево _ поруке: 5 — Нек се упишу нови задругари где хоће. Управо, тамо где их приме. Босанци примају средњаке. Веле — боље ће им и сигурније бити с њима, јер су то све људи мастори свога посла — зар зна ко боље у селу руковати косом, плугом и сејачицом!. Нико па нека су са нама. Многи од нас не зна ништа друго до радити. А како ваља, казаће нам нови другови. -

Тако ми је Дина рекао једног дана.

— Како то сад! — зачудих се ја и обрадовах се, богами!

= Ето, не питај! Уважила се ваша. Можда смо и грешили! Шта · га знаш. Него, хватај Јову Босанца, па уређујте што треба. Пролећно орање тек што није почело. Нисмо се морали ни натезати око тога

свега. Обрадити земљу, то ти је најважније од свега! Пожури, Максо, земља чека!