Naša književnost

164 · : Књижевност

4

И, ето нас у „босанској задрузи“, како смо је звали, у „Сло_ боди“. Ето, нових задругара. Ето!

Можда од нас још понеки осећа јако оно што га је болело кад се одрицао свога, онога што је било његово, а што је сад постајало Његово тек преко задруге, преко свију. Има их, још троје-четворо, који су као изгубљени, који једва могу да обављају посао од жалости и туге, који ће носити то дуго.

И сам знам да ми рана неће леко зацелити, али је не вређам и не дерем, па зацељује, зараста. Једног дана ћу бити миран и спокојан можда и срећан што немам више свог поседа, него нашег, заједничког. А тамо где се осећа да је. још јако свеже и да боли, не треба ни замерити. Нити се треба љутити, ни грдити ни. презирати. Кад тај наш нови живот пружи радости и задовољства, урашће свако "у нови живот, и нестаће ббле као руком однесене.

Можда сам ја смешан кад на њиви, у нашој бригади, не могу да седнем уз заједничку бригадну простирку на којој су сви бригадисти поставили свој ручак! Смешан сам, признајем. Ја не могу још да се помирим с тим да поставим свој ручак са осталима, са свима заједно! Питање, да ли бих га могао поставити заједно и са самим мојим сељанима! Никад се није тако радило. А на задружној њиви се то само од себе тако начинило. ЈБуди раде исту земљу, своју земљу, обављају исти посао, свој посао, па се удруже, како у раду, тако и на јелу. У раду су колектив да им буде лакше. У разоноди и јелу, опет се упућују једно на друго да им буде лете и пријатније. Ено, мењају јела не само колонисти са колонистима, већ и наши Бачвани међу собом и узајамно са колонистима, Знам ја да се тако исказује пријатељство и дружељубље и гостољубље, и све оно ново и лепо што се роди сваки дан помало у овом новом животу. Знам ја да ће се изменити не само живот, већ и ми са њим. Ту су конференције, најмање једна недељно, на којој треба да будеш, ако хоћеш да се све око послова и усева сврши тако, да и твоје мисли и планови буду унутра. Ту су састанци и договори који потврђују да је заједница света ствар и да су је људи измислили као! све лепо и велико што је људско. Ни у најокорелијем срцу није умрло осећање за њу, није. То осећам и ја, јер и ја сам живео у кућној заједници, живео сам у селу, у заједници којој сам морао осећати да припадам. Сад сам по својој жељи у заједници која ми мора бити дом и кућа. —

Но, ето, Макса Дадић, некада угледни домаћин из села, први радник и ратар у своме крају у селу, „мали газда“, газдаш, који је радећи као стока у старој Југославији, а његови преци у туђој Аустро- Угарској, знојем и крвавим трудом постао власник ове: земље коју је сада „унео“ у задругу, не може, не може Макса тако лако и брзо да избаци из себе своје њиве и ланце; он их је изнео из грун-