Naša književnost

Исповест 165

товне књиге са свог имена на задружно, али из свог срца их још није пренео у срце Јове Босанца, у Ристе Мијатовића, у Пера Ћурулије.

Не може Макса лако да заборави да није то сејао данас на својој њиви, под старим јабланом међашем, док пред њим једу 306 из богате зобнице набијене на главу његови сопствени свилне длаке истимарени коњи завезани за шарагље. Не може Макса да се помири још, а ако се помирио, не може да га не боли што ради ту, на "једној њиви која није његова, иако је можда и боља од неке његове мршаве, и не само да није његова, него није ниједнога од тих који _ту заједно једу, него је свију њих који ту раде и зову се задругари, или се зову још туђе, страно, бригадисти, група људи која изједначује и изравњава и њега са свима.

О, како ми је тешко у таквим тренуцима!

Кажу да сам и у задрузи један од најбољих. И зар бих се дао да има некога који боље познаје ратарски посао од мене» Рекли су колико пута на састанцима, да сам заслужио да ме узимају за пример како треба волети посао, како га с љубављу и знањем треба · обавити. Али, ето, ја немам тога што се зове колективна свест, како кажу то Јова и Ристо и Пера и остали комунисти, и како то каже и мој син Влада и Бошков син! Нема у мени тога што они тако зову, и мени је тешко и жао због тога, али је ја у себи још не налазим.

— Куд ћеш — кажем ја стиснувши зубе хватајући жену за мараму у којој је; ручак донет од куће, кад она, погледавши на прострт ћилимац крај бунара, и сама нехотице полази да постави и свој ручак тамо где су сви остали,

- — Нећеш, нећеш... још... Још сам ја жив!... — дрхтим ја као прут. — Ја сам свој човек! И као такав ћу и умрети, разуми. А кад ја умрем, а ти-се заједно са својим сином грли тамо са бригадом!

Син ми Влада није случајно пао на ум. Ви га тамо како . седи између младих девојака и младића, и како мирно, спокојно чека да ја приђем „колективу !

И он се смеје кад види да смо ми сели далеко, моја жена уцвељена и ја, и каже неколико шаљивих речи тамо, у колективу, сигурно: „Ех, мој стари. никако да свикне да није више газдаш“, или тако нешто! Јер они се смеју, а он лако и весело скаче на ноге, седа крај наше мараме, једе с нама, али једва зна две речи са мном да проговори, и кад брзо покуса чорбу, месо узима заједно са хлебом у руке, и опет скочи и весело отскакута своме „колективу“!

— Да, треба га разумети — каже мати његова. — И не треба му замерити! — опет она брани сина. А ја кажем срдит и наоблачен: — А да ли ти разумеш мене ИМ да ли ти замераш мени Сирота моја жена, сагла главу и крајичком повезаче отире сузу.