Naša književnost

166 - н Књижевност

— Ех, не треба се жалостити! — кажем после ја сам. — Уредиће се све то лепо. Уредиће се и без нас. Иди ти, жено, међу „друга-= рице“. Иди, озбиљно кажем и искрено. Не замерам ти. Ја ћу мало да сведем очи! Да се одморим. Много нас посла још чека, а далеко је вече. Нећемо се вратити са њиве док не седне сунце. Само ленштина гледа сунце из своје авлије кад испреже коње после повратка са њиве... Иди, жено, или... Доћи ћу и ја... -

И додајем тихо, у себи, да се не чује:

— Доћи ћу... једном...

(Из „Сеоских хроника“) Богдан ЧИПЛИЋ