Naša književnost

Позоришта у Србији р 13

и паралажа“ 1899). Како се третирао Стерија у временима које помињемо, изнео је Павле Поповић у своме чланку „Српски комади у К. С. Народном позоришту“, који је објавио у „Новој Искри“ 1899 године: „... Јер и да Стерија нема, у књижевности, познату важност „оца народног позоришта и народне драме“, а и да његови списи не леже закопани по архивама које су тешко приступачне, "па ипак треба позориште да их износи као дела добра, заиста добра... Знам, истина, и то да се данас у књижевности не придаје Стерији оволика вредност колико му ми овога пута признајемо; и сећам се да је, поводом Стеријиних вечери, једна позоришна критика, коју је, уосталом, један доста угледан књижевни лист прештампао, претпоставила комаде Цветићеве комадима Стеријиним; и нисам превидео да се и на много надлежнијим местима, наиме у књижевним друштвима високога реда и положаја, тако исто мисли, али, знајући колико је меродавна оцена ових чинилаца, ја држим да, ако данашња критика у овом погледу греши, неће грешити доцнија и да ће се, кад се једанпут буду правилније разумевале ствари, одредити г. Цветићу место мање него што је ово које он данас и у Позоришту и у књижевности ужива. А Стерији» Да не проричем него да кажем само своје мишљење, ако ми је уосталом допуштено овако без потребна развијања рећи, ја држим да је Стерија у комедији бољи од Трифковића...“

Репертоарски програм од 1899 године предвидео је враћање на репертоар дела Атанасија Николића која су већ давно била добила вид пуне застарелости, а такође чак и дела Јоакима Вујића. Предвиђено је да се за позорницу дотера и „Адам берберин“, комад Јакова Игњатовића (да се да у обраду Стевану Сремцу) и да

„се постави на позорницу Држићева ,„Новела од Станца“.

Нова управа је зашла у историју српске драмске литературе, па је тражила она драмска дела познатијих писаца која су лежала или у архиви позоришта, или у њиховој заоставштини. Тако је у репертоарски план унета трагедија „Маројица Кабога“ Матије Бана, која до тог времена није била претстављана, тако исто од Милана Јовановића П део комада „Сан и Јава“, од Милорада Шапчанина трагедије „Хипатија“ и „Трнова круна“, затим неприказана драмска дела Мите Поповића и Драгутина Илића; од Војислава Илића [чин трагедије „Радослав“, „Периклова смрт“ и „Аргонаути на Лемносу“ (да се прикажу заједно), од Милутина Илића комедија „Ново доба“, од Илије Округића Сремца нов комад „ЈЂуба Дојчин Петра“, од Милана Савића комедија „На леп начин“.

Нова управа је поручила преводе страних класичних дела (уносећи на тај начин нов метод у састављање репертоара):

__ Из немачке драмске литературе: Ретеовог „Геца од Берлихингена“, Шилеровог „Валенштајна“, Лесингову. „Мину од Барнхелма“, и по једно драмско дело од Ота Лудвига, Клајста и Фоса;

из француске драмске литературе: четири Молијерове комедије (интегралне) и по једно до два драмска дела Рењара, Маривоа, Бал-